U poluzagrljaju

Praviće Nacionalni stadion. Možda hoće da nas odvedu tamo pa streljaju, što da ne.

Rekla je: „Igrala sam se sa klincima pa ti tek sada odgovaram.“

Tako i treba. Deca te omekšaju pa ne razmišljaš o glupostima. Kao deca se ničega nismo plašili. Treba razgovarati sa detetom u sebi i videti da li je zadovoljno sa onim šta si postao.

Rekla je: „Hajde da pišemo nešto zajedno. Ti kreni, ja ću da nastavim. Ne objavljujemo nigde. Naša vojna tajna.“

Predstava je otkazana, uz pretnje smrću na šarenom kolažu u 21. veku. Ne zbog smrti glumca, već zbog smrti slobode.

Rekla je: „Može. Idemo. Idemo u pizdu materinu odavde.“ Aha, pizdu materinu.

Sahrana je pretvorena u slavlje, zaboravili su razlog okupljanja posle hektolitara alkohola pa je od daća napravljena turbo-folk povorka.

Rekla je: „Idem da spavam. Treba da ustanem u pola tri. Učim Kineze engleski.“

Nezgodan je frilens. Radiš od kuće i onda kada treba da kreneš kući sa posla – već si kod kuće. Trip. Nezgodno je i kada ugase lokalnu TV stanicu a od kulturnog centra naprave stranačke prostorije, a ti ostaneš bez posla jer si nepodoban, jer mnogo laješ.

Rekla je: „Ja sam car. Znaš? Slušam narodnjake, a trezna sam. Možeš li da mi oprostiš?“

Sanjao sam svinjske glave na telima ljudi koji su satkani od mržnje. Usta su im puna vere , ali od vere ni traga ni glasa. Samo galama i buka. Dogodine u pekari.

Rekla je: „Već te vidim kako cupkaš nogama i grickaš nokte.“

Gledao sam predsednika na televiziji. Visok čovek. Nisam znao da i ja mogu da mrzim. Mržnja nije zdrava.

Rekla je: „Ma najbolji početak romana ikada. Kad ti ja kažem. Videćeš.“

Prijatelj mi je završio u autobusu sa nekim čudnim ljudima. Ne vole rokenrol, ne vole muziku, ne vole pozorište i nemaju smisla za humor. Ne vole ljude. Znam da je sam sebi težak zbog toga. I dalje ga volim.

Rekla je: „Ti ćeš meni da prepišeš lekove a video me jednom u životu? Pa nisam koza. Meeee…“

Šteta što smo samo neurotični. Da smo psihotični mogli bi postati ministri ili predsednici. Ovako smo samo bedni muzičari, glumci, pisci i sjebani kojima vladaju veći ludaci od nas.

Rekla je: „Ne kenjaj. Ne smaraš, samo sam pospana.“

Puštao sam zvona u crkvi. Bilo je neobično. Niko mi nije poverovao. Verujem ja. Mislim da sam na pravom putu. Možda je i ona.

Rekla je: „Uvek pogodiš pesmu. Plejliste su super. Pazi ovu stvar iz šezdesetih.“

Pazi šta pišeš i šta kačiš na internetu. Čitaju ljudi više nego što misliš. A i te slike sa protesta obriši. Znaš, nezgodna su vremena.

Rekla je: „Hvala. Mada nemam inspiraciju danima. Ranije sam svaki dan pisala.“

Ma da, volim i ja. Mada puno psujem. Verovatno bes. Kaže drugar da je psovka lekovita ali kratkog daha. Cenzurisali su mi intervju, bes je opravdan.

Rekla je: „Ludaci se prepoznaju međusobno. Odmah sam te provalila.“

Vozimo se gondolom po Beogradu, mada ona više voli Novi Sad. Izgubili smo se u supermarketu kao Džo Stramer i kupovali stvari na sniženju; patetične budalaštine. Vozili smo se letećim automobilom i trošili naše prosečne plate od 700 eura. Živimo u zlatnom dobu, sloboda je na dohvat ruke.

Rekla je: „Kerol – ne budi dijete.“

Praviće Nacionalni stadion. Možda hoće da nas odvedu tamo pa streljaju, što da ne. Ne bojimo se smrti. Mi se volkamo. Poluzagrljeni.