U poluzagrljaju

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Praviće Nacionalni stadion. Možda hoće da nas odvedu tamo pa streljaju, što da ne.

Rekla je: “Igrala sam se sa klincima pa ti tek sada odgovaram.”

Tako i treba. Deca te omekšaju pa ne razmišljaš o glupostima. Kao deca se ničega nismo plašili. Treba razgovarati sa detetom u sebi i videti da li je zadovoljno sa onim šta si postao.

Rekla je: “Hajde da pišemo nešto zajedno. Ti kreni, ja ću da nastavim. Ne objavljujemo nigde. Naša vojna tajna.”

Predstava je otkazana, uz pretnje smrću na šarenom kolažu u 21. veku. Ne zbog smrti glumca, već zbog smrti slobode.

Rekla je: “Može. Idemo. Idemo u pizdu materinu odavde.” Aha, pizdu materinu.

Sahrana je pretvorena u slavlje, zaboravili su razlog okupljanja posle hektolitara alkohola pa je od daća napravljena turbo-folk povorka.

Rekla je: “Idem da spavam. Treba da ustanem u pola tri. Učim Kineze engleski.”

Nezgodan je frilens. Radiš od kuće i onda kada treba da kreneš kući sa posla – već si kod kuće. Trip. Nezgodno je i kada ugase lokalnu TV stanicu a od kulturnog centra naprave stranačke prostorije, a ti ostaneš bez posla jer si nepodoban, jer mnogo laješ.

Rekla je: “Ja sam car. Znaš? Slušam narodnjake, a trezna sam. Možeš li da mi oprostiš?”

Sanjao sam svinjske glave na telima ljudi koji su satkani od mržnje. Usta su im puna vere , ali od vere ni traga ni glasa. Samo galama i buka. Dogodine u pekari.

Rekla je: “Već te vidim kako cupkaš nogama i grickaš nokte.”

Gledao sam predsednika na televiziji. Visok čovek. Nisam znao da i ja mogu da mrzim. Mržnja nije zdrava.

Rekla je: “Ma najbolji početak romana ikada. Kad ti ja kažem. Videćeš.”

Prijatelj mi je završio u autobusu sa nekim čudnim ljudima. Ne vole rokenrol, ne vole muziku, ne vole pozorište i nemaju smisla za humor. Ne vole ljude. Znam da je sam sebi težak zbog toga. I dalje ga volim.

Rekla je: “Ti ćeš meni da prepišeš lekove a video me jednom u životu? Pa nisam koza. Meeee…”

Šteta što smo samo neurotični. Da smo psihotični mogli bi postati ministri ili predsednici. Ovako smo samo bedni muzičari, glumci, pisci i sjebani kojima vladaju veći ludaci od nas.

Rekla je: “Ne kenjaj. Ne smaraš, samo sam pospana.”

Puštao sam zvona u crkvi. Bilo je neobično. Niko mi nije poverovao. Verujem ja. Mislim da sam na pravom putu. Možda je i ona.

Rekla je: “Uvek pogodiš pesmu. Plejliste su super. Pazi ovu stvar iz šezdesetih.”

Pazi šta pišeš i šta kačiš na internetu. Čitaju ljudi više nego što misliš. A i te slike sa protesta obriši. Znaš, nezgodna su vremena.

Rekla je: “Hvala. Mada nemam inspiraciju danima. Ranije sam svaki dan pisala.”

Ma da, volim i ja. Mada puno psujem. Verovatno bes. Kaže drugar da je psovka lekovita ali kratkog daha. Cenzurisali su mi intervju, bes je opravdan.

Rekla je: “Ludaci se prepoznaju međusobno. Odmah sam te provalila.”

Vozimo se gondolom po Beogradu, mada ona više voli Novi Sad. Izgubili smo se u supermarketu kao Džo Stramer i kupovali stvari na sniženju; patetične budalaštine. Vozili smo se letećim automobilom i trošili naše prosečne plate od 700 eura. Živimo u zlatnom dobu, sloboda je na dohvat ruke.

Rekla je: “Kerol – ne budi dijete.”

Praviće Nacionalni stadion. Možda hoće da nas odvedu tamo pa streljaju, što da ne. Ne bojimo se smrti. Mi se volkamo. Poluzagrljeni.

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Nenad Baraković

Nenad Baraković Bara je autor Gledišta, dolazi iz Novog Sada gde je i rođen 1991. godine. Doživotno potlačen, društveni aktivista, pank-roker, muzičar, tonac, novinar i pisac u pokušaju.

Ostavite komentar