LETU ŠTUKE IZNAD NOVOG SADA: Stare navike u novoj normalnosti

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

*Upozorenje

Pre upotrebe detaljno proučite uputstvo. O indikacijama, merama opreza i neželjenim reakcijama na izveštaj, posavetujte se sa lekarom, farmaceutom, popom, rabinom, hodžom ili obližnjem egzorcistom. Izveštaj sa koncerta sadrži elemente rokenrola, alternative, tuge, bola, sevdaha do krvi i nije za osobe sa slabim srcem. Ne pokušavajte kod kuće.

P.S. Ipak ima preživelih. Za sada.

Prolog:

Flešbek: Staro normalno

,,Prava revolucija čovječanstva se može desiti samo kao posledica globalne katastrofe, nažalost. Nisam, nit želim biti zloguki prorok, ali mislim da je to jedini način da se dogodi globalna promjena koja bi, nadam se, ljude bar na kratko dozvala pameti.  Još se nije desila, kada će se desiti ne znamo, a desiće se, izjavio je Dino Šaran, frontmen benda Letu Štuke na početku 2020. godine u jednom od intervjua pred novosadski koncert. Dva meseca nakon te izjave, desiće se globalna katastrofa, on uprkos tome što nije želeo, ispašće zloguki porok a njegova nada da će se ljudi dozvati pameti se, nažalost, ipak nije ispunila. Proćiće još vremena dok se ljudi ne odazovu pameti, bar na kratko.

Poratak u sadašnjost: Novo normalno

Posle pomenute svirke, i svega što je stalo u prethodne dve godine  Letu Štuke nisu imali priliku da sviraju pred novosadskom publikom, što se sinoć, na oduševljenje i publike ali i benda ispravilo. U Hali VI novosadskog sajma na dva sata i bend i publika su živeli onaj ”stari normalni život” u novom normalnom životu. Hajde da proletimo kroz koncert.

 GLAVA I : Razmena energije

Pročitao sam skoro da se Leonardo de Vinči ničega nije bojao, osim nesavršenosti. Da je bio živ, ovde ne bi imao razlog za strah. Bend i publika dišu kao jedno, što verovatno na nekom metafizičkom planu i može biti da je istina, a jedino tako i ima smisla. Upravo zbog onog slanja povratne energije u publiku, i one energije koja publika nazad šalje bendu.

Mnogi ljudi koji dolaze na koncerte neretko pričaju o iskustvu katarze koje su doživeli na istima, te nastavljaju da odlaze kako bi ponovo osetili proživljeno. Publika sastava Letu Štuke očigledno ne biva uskraćena za to iskustvo s obzirom na to da od prve pesme počinje da reaguje kao da se prošli koncert uopšte nije završio nego da se seansa zapravo samo nastavlja. Publika je verna i žargonski rečeno uvek se vraćaju na ”mesto zločina”, sigurno nebezrazložno.

Takve stvari se verovatno dese isključivo ukoliko saučesnici akcije i reakcije imaju nešto transcedentalno, prediskustveno ali i slična proživljena iskustva pa na taj način komunikacija putem muzike dobija svoj potpuni oblik u kojem nema mesta prenemaganju i foliranju. Ako hoćeš da imaš velik i opasan bend, što Letu Štuke već dugo jesu, ovo ti je jedna od najvažnijih stvari koje treba da imaš. Pazi, Šaranu publika veruje Svaku, sa velikim S, reč koju otpeva. Opasno mu veruje kada peva stihove koje ja napisao i koji odlaze u ozbiljnu poeziju koje bi rado prisvojili i najveći pesnici sa ovih prostora.

GLAVA II:  Letu Štuke kao sociološki fenomen

Ako je pre dve godine teza da je bend Letu Štuke neophodan Balkanu, ili što bi Štulić naše egzotično ostrvo nazvao Južna robija danas je ta krilatica oko neophodnosti još preciznija.  Žmureli mi na jedno oko ili ne, živimo u vremenu ukidanja sloboda; razlog nije bitan jer pričamo o muzici i rokenrolu, kao činu slobode. Jer ako se vratimo nekih sto godina unazad rokenrol je sazdan na dve stvari; ritmu i mitu.

Ritmu još od vremena kada su robovi po prvi put zalupali svoje timpane, a mit od kada je prvi bluz gitarista Robert Džonson prodao dušu đavolu zbog dobrog zvuka gitare, što je suštinski Faustovski potez koji se provlači kao tema kroz čitavu eru umetnosti. Osim što bih ovde rekao da je umesto prodaje duše, čuvanje nje, uprkos svemu.

A Šaranova poezija upravo o tome i govori. Kao i svaki umetnik sa svojim delima pokušava da pronađe adekvatan odgovor, kako sebi a tako i publici. A kada nema odgovora, neće se libiti ni da upotrebi pitanja kroz celu pesmu Topla voda; Reci šta je sreća? A šta je sloboda?  Biću čak toliko bezobrazan da sebi dam za pravo da ocenim Šaranovu poeziju kao filozofiju, zato što se bavi sa suštinskim pitanjima čovekove biti uz primese socijalne angžazovanosti što nije nužno politika, jer i prema Šaranovim rečima: Socijalna angažovanost je i odnos između dvoje ljudi, odnos u porodici, odnos u društvu a ne samo politika.

Skoro sam sa drugarima razgovarao o razlici u mentalitetima ljudi koji žive na planini, pored reke ili u gradu; svi imaju različit temperament i senzibiltet. S obzirom da je frontmen benda živeo u Sarajevu, gradu koji je okružen planinama i jednostavno moraš pošteno da se namučiš da dobaciš do pogleda, Zagrebu, da je jedno vreme živeo i u Africi, a takođe je dosta proveo vremena i u Beogradu, pa i Novom Sadu, mislim da kroz pesme daje odlične analize kompletnog balkanskog plemena i stanja u kojem se ono nalazi jer nepokolebljivo ume da održi objektivnost i neutralnost u svakom pogledu svog stvaralaštva.

Empatija, osećaj za prostor i pravi momenat kada nešto otpevati, ili otpjevati, kako ti je draže.  Sarkastičan momenat koji ne prelazi u cinizam, i apatični momenat koji ne prelazi u depresiju, što je recept za očuvanja stabilnosti.

GLAVA  III: Publika i Letu Štuke kao jedno

Publika je ono što je neophodno za svaki bend, jel, jer bi u suprotnom bend završio u garaži. Do publike u jednom momentu i možeš doći, ali umetnost kreće tek onda kada uspevaš da je zadržiš. A vidiš, Šaran i njegov bend to uspevaju već 20 godina. Da, dolaze i mladi ljudi na svirke, ali i dolaze oni koji su bili srednjoškolci kada su Letu Štuke izbacile svoj debi album. Što će reći da bend paralelno sazreva sa publikom, ali da uspeva da se dojmi i novim generacijama koje počinju da slušaju muziku, ili da traže odgovore na ona pomenuta filozoska pitanja pa se dohvate Šaranovih teksotva

. Kada bih se igrao psihologa pa bi Karl Gustav Jung rekao bih da bend zajedno sa publikom prolazi kroz proces individualizacije i da uspevaju zajedno da idu kroz promenu. Kao banalan primer možemo uzeti samo to da naš glumac Bane Trifunović gostuje na svakom njihovom koncertu. I zaista, čovek kada sve to vidi izbliza, čitav bend sa svojim prijateljima izgleda kao komuna, koji bez publike ne bi poprimio toliku snagu. Igrom slučaja znam da su na koncert došli ljudi sa svih krajeva bivše Jugoslavije, ili što bi naši arbitri rekli; regiona.

Takođe, postoji Bitna stavka, namerno sa velikim B a to je da bend za dva sata ne može da odsvira sve pesme koje je publika htela da čuje, i svako od publike ode kući uskraćen za bar jednu pesmu, koju će možda dobiti na sledećem koncertu zato što bis uvek biva drugačiji, kao što je  i ispunjena želja u vidu pesme kojoj neću otkriti ime.

 GLAVA  IV: Kada krene koncert sve loše se zaboravlja

Pisati o tome kako je bend svirao, pogotovo bend koji je već izgrađen je po mom skromnom mišljenju je pomalo neumesno i neozbiljno s obzirom na pređenu kilometražu i postignuto. U neku ruku, mogu da svedem par rečenica na banalnost pa da kažem kako bend iz godine u godinu zvuči sve bolje, kako publika zaista od reči do reči peva sve pesme u istom intezitetu, sa isto energije; kako na početku, tako i na kraju ali to su opšta mesta i apriori se podrazumeva da je tako.

Ono što jeste zanimljivo po tom pitanju upravo jeste ta činjenica da publika ima snažan nivo pažnje tokom čitavog koncerta, uprkos tome što najnovija istraživanja kažu da moderan čovek ima pažnju od 40 sekundi, a tinejdžeri osam. Ali i to je opšte mesto jer ne možeš drugačije da reaguješ kada te neko stihovima pozove na ulice, u ime pravde ali i da nadu u to da će sve kule morati opet da krenu od nule. Uprkos nevremenu, uprkos novim merama, komunalnom inspekcijom, uprkos meračima buke koncert je bio pun. A kada krene koncert, sve loše se u trenutku zaboravi.

 ANTRFILE

“Sevdah je bol koji pjeva. To je posebna vrsta boli, ljubavne boli, dakle, boli koja raduje i radosti koja boli – volšebna dijalektika paradoksalnog emocionalnog miksa“ (prim. aut. Iz knjige “Sevdalinka – Alhemija duše“-  profesora doktora Esada Bajtala). Reč sevdah je nastala od arapske reči “sawd“ iliti crna žuč, supstanca koju je Aristotel smatrao odgovornom za sva mračna i depresivna raspoloženja kod ljudi.

Ako uzmemo da je sevdah jednako bluz, a bluz kada se dobar čovek oseća loše, onda Letu Štuke zapravo jesu sve to, između toga što su jedan od najuspešnijih rokenrol bendova u regionu (kako glupa reč). Alternativni rokenrol sevdah u doba neoliberalinog kapitalizma, okružen kamerama na svakom ćošku i po kojim selfijem sa iskeženim grčevima koji treba da liče na osmeh, uz propusnice. Bend koji je autentičan po mnogo čemu, a njegova veličina će se tek shvatiti u vremenu kada više ne bude tu ni bend, a ni ta publika. Ako svet opstane u ovom obliku kakav nam je do sada poznat. Pesme će ostati.

Nenad Baraković Bara

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Nenad Baraković

Nenad Baraković Bara je autor Gledišta, dolazi iz Novog Sada gde je i rođen 1991. godine. Doživotno potlačen, društveni aktivista, pank-roker, muzičar, tonac, novinar i pisac u pokušaju.

Ostavite komentar