POLITIČKA KOREKTNOST UBIJA UMETNOST: „Gospodar prstenova“ najnovija žrtva na oltaru tzv. “ljudskih sloboda“?

Zašto ubacivati političku agendu i probleme stvarnog sveta u fantaziju, kad u nju idemo baš iz razloga da pobegnemo od stvarnog sveta. To se pitaju mnogi obožavaoci Tolkinovog sveta Srednje zemlje strahujući da bi njihov omiljeni svet epske fantastike mogao biti najnovija žrtva korporativne pohlepe i političke korektnosti.

Tizer za novu seriju Prstenovi moći premijerno je prikazan prošle nedelje na polufinalu Superboula, a od tada ne jenjavaju burne polemike i kritike na račun brojnih izmena Tolkinovog sveta u „Amazonovoj“ viziji Srednje zemlje.

Bilo da ste knjiški purista ili vam ne smeta malo slobodnija interpretacija dela, proces adaptacije sa knjige na veliko platno ili mali ekran mora da donese određene izmene zbog različite prirode medijuma.

Filmovi su po svojoj prirodi najograničeniji format adaptacije, ali ako se urade sa jasnom vizijom i ljubavi prema izvornom materijalu mogu itekako da budu uticajan i moćan format.

Zlatni standard adaptacija – Džeksonov „Gospodar prstenova“

Ne treba ići dalje od Gospodara prstenova u režiji Pitera Džeksona, koji i dan danas stoji kao knjiški primer odlične adaptacije.

Iako su obožavaoci Tolkinovih knjiga u filmovima videli mnogo izmena originalnog dela, one nisu smetale u ostvarivanju šire vizije – oživljavanju fantastičnog sveta Srednje zemlje.

I Džekson je zaista to uspeo. Od početne špice i prvih idiličnih kadrova Okruga jasno vam je da učestvujete i nečemu posebnom. U Džeksonovim filmovima oseća se ona ista magija koju imate dok listate Tolkinovu knjigu.

Novozelandski reditelj je bio pametan da ostane dosledan u ključnim stvarima. Priča o borbi naroda Srednje zemlje sa zlim gospodarom, izuzetna glumačka postava, raskošni kadrovi, odlična scenografija, kostimi – sve odaje utisak da je posvećeno mnogo pažnje i ljubavi.https://www.youtube.com/embed/qj139dE7tFI

Promene koje je Džekson napravio pre svega su unete da bi se bolje uklopile u ograničeno vreme koje je imao na raspolaganju, ali su organski integrisane u priču i ni na koji način nisu delovale usiljeno ili nasilno ubačene.

Forma važnija od suštine

Kao što je Džeksonov Gospodar prstenova revitalizovao epsku fantaziju u filmovima, tako je Igra prestola otvorila vrata tom žanru u TV formatu.

Žudeći da popune prazninu u tržištu željnom dobre epsko-fantastične serije, čelnici „Amazona“ pohrlili su da stvore svoju zlatnu koku.

Pronašli su je u Tolkinovom svetu. Najpopularnije delo epske fantastike ima stotine miliona poklonika širom sveta, što znači stotine miliona potencijalnih gledalaca = milijarde dolara u zaradi.

Sama činjenica da su Tolkinovoj zadužbini platili 250 miliona dolara za delimična prava (o tome nešto kasnije) i obećali da će uložiti još milijardu u produkciju serije dobro ilustruje očekivanja „Amazona“.

I to je sasvim logično gledište sa pozicije multinacionalne kompanije. Ono što je, međutim, problematično jeste što se mnogi studiji poslednjih godina utrkuju ko će da napravi što politički korektniji film ili seriju.

„Diznijeva“ trilogija Ratova zvezda, „Amazonova“ adaptacija Točka vremena, Si-Bi-Esov Star trek: Diskaveri – samo su neki od pregršt primera gde je radnja žrtvovana radi dodvoravanja savremenoj političkoj i društvenoj klimi.

Daje se prednost ambalaži umesto sadržaju, formi umesto suštini.

Tolkin, ko je taj?

Tizer za Prstenove moći, premijerno prikazan pre desetak dana, izazvao je ogromnu pažnju (trenutno ima 28 miliona pregleda), ali i pokrenuo istu toliku lavinu negativnih reakcija.

Uprkos tome što Tolkin izričito na više mesta opisuje vilenjake kao narod bele puti, čiji pripadnici isključivo imaju dugu kosu (najčešće smeđu ili crnu), ekipa iza serije Prstenovi moći odlučila je da „slobodoumnije“ tumači njegove pasuse, pa smo tako kao jednog od likova dobili crnog vilenjaka kratke kose.

Par kadrova kasnije vidimo i crnu patuljačku princezu koja nema bradu, iako je engleski lingvista prilično detaljno pisao o narodu patuljaka u svojim delima.

Pošto su narod koji pretežno živi pod zemljom, u potrazi za dragocenim metalima i draguljima, patuljke je Tolkin zasnovao na germanskoj mitologiji kao niske humanoide bele puti i dugih brada, čija su imena vukla poreklo iz staronordijskog jezika. I da, žene patuljaka su bradate.

Radnja serije smeštena je u drugo doba Srednje zemlje, hiljadama godina pre dešavanja u Gospodaru prstenova u trećem dobu. Zašto onda u njoj vidimo rasu hobita kada ih i sam Tolkin izričito vezuje za treće doba?

Čitavim tizerom dominira Galadrijela, dobro poznata moćna vilenjačka čarobnica iz Gospodara prstenova. Tolkin ni u jednom trenutku ne piše o Galadrijeli kao moćnoj ratnici koja predvodi vojnike u bitke, ali je u tizeru jasno možemo videti u teškom oklopu sa mačem na leđima ili kako galopira ispred vojske.

Ništa od gore napisanog ne bi možda bio problem da Tolkin u svojim delima nije veoma detaljno opisivao sve o čemu je pisao, posvećujući delove čitavih poglavlja da rečima ilustruje predele, različite rase i likove.

Vrsni lingvista i majstor pisane reči, Tolkin je svet Srednje zemlje zamislio kao izmišljenu verziju Engleske, a inspiraciju je crpeo iz keltskih, anglosaksonskih i nordijskih mitova i legendi i na njima zasnovao glavne protagoniste.

Promene napravljene u seriji poput crnog vilenjaka ili pojavljivanja Hobita u drugom dobu možda deluju površno ili suštinski nebitno, ali postavljaju dodatno pitanje: Ako su autori serije sebi dozvolili određene slobode u tumačenju, šta su još spremni da promene?

Sudar vizija

Dela Dž. R. R. Tolkina decenijama su među najprodavanijim širom sveta i neprikosnovena u svetu epske fantastike. Engleski lingvista je svet Srednje zemlje detaljno opisao i ponudio u knjigama kao jednu potpunu, ispunjenu celinu. Ljudi su ga kao takvog i zavoleli.

Piter Džekson je to dobro razumeo i nije mnogo menjao od originalnog dela. Tvorci „Amazonove“ serije Patrik Makej i Džon D. Pejn čini se nemaju takve rezerve.

Razlog tome potencijalno leži u činjenici koju je Makej nedavno otkrio u intervjuu za Veniti fer. Tako smo saznali da je „Amazon“ kupio prava samo za adaptaciju materijala iz Hobita i Gospodara prstenova, ali ne i za Silmarilion, Istoriju Srednje zemlje, Nezavršene priče i druga izdanja, koja je Kristofer Tolkin sakupio posle očeve smrti.

Imajući tu činjenicu u vidu pomalo je nelogično da se radnja serije odigrava u drugom dobu, koje je detaljnije opisano u Silmarilionu, Istoriji Srednje zemlje i Nezavršenim pričama (mnogo pre Hobita i Gospodara prstenova).

Štaviše, jedini materijal na osnovu kog su autori serije mogli da je zasnuju je pedesetak stranica iz Gospodara prstenova u kojima se letimično pominju dešavanja iz drugog doba.

Iz svega toga može se zaključiti da je scenario serije morao da bude manje više izmišljen.

I tu dolazimo do problema. Da li će vizija „Amazona“ da bude u skladu sa Tolkinovom i kako će je obožavaoci prihvatiti.

Reakcija „Amazona“ i zašto treba da budemo zabrinuti

Umesto da prihvate činjenicu da mnogi obožavaoci imaju određene rezerve u vezi za njihovom vizijom Srednje zemlje i pokušaju sa njima da razgovaraju i možda koriguju neke stvari, tvorci serije odlučili su da sve kritike stave u kategoriju „rasizma“ i „mizoginije“.

Izražavanje nezadovoljstva prema autorima serije zbog menjanja priče kako bi je uklopili u savremenu političko-društvenu klimu nije rasizam ili mizoginija, već opravdana zabrinutost obožavalaca koji su previše puta do sada iskusili vandalizaciju svojih voljenih priča i njihovo žrtvovanje na oltaru korporativne pohlepe i političke korektnosti.

Želja tvoraca serije da imaju što rasno raznoliku glumačku postavu mogla je da bude drugačije urađena. Umesto usiljenog ubacivanja crne rase u vilenjake i patuljke, Tolkinov svet Srednje zemlje poznaje i predele gde su zaista živeli ljudi tamnije puti.

Južne delove kontinenta i predele Harad i Umbar naseljavali su narodi tamnije puti. Šira publika ih zna iz njihovog pojavljivanja u trećem delu Gospodara prstenova kada su se borili na strani Saurona ispred Minas Tirita.Haradrimi na mumakilima ispred Minas Tirita

Dž. R. R. Tolkin ih je samo letimično opisao, ali je njegov sin u kasnijem prikupljanju očeve zaostavštine dao više detalja. Autori serije tako su propustili da prikažu čitav jedan novi narod Srednje zemlje, koji organski već postoji u njoj i skladu je sa onim što je Tolkin stvorio.

Mogli su da prikažu čitav istorijski kontekst o tome šta je dovelo do toga da su ti narodi stali na Sauronovu stranu zbog dugog perioda represije i nepravde od strane kraljevstava Numenora i, posledično, Gondora. To bi omogućilo da se na prirodan način ubaci čitava plejada novih zanimljivih etnički raznovrsnih likova u priču.

Zbog svega navedenog obožavaoci strahuju da će Prstenovi moći biti još jedan u nizu pokušaja lenjih scenarista i pohlepnih korporacija da izmuzu publiku i obožavaoce.

Na kraju krajeva, ako je „Amazon“ već hteo da ima svoju Igru prestola i priču u skladu sa svojom vizijom, onda je trebalo da unajmi scenariste koji mogu da naprave potpuno nov svet epske fantazije, a ne da vrše reviziju sveta koji je neko već stvorio.

Gledaoci očigledno ne žele verziju Gospodara prstenova koja je u skladu sa današnjom socio-političkom klimom kulture identiteta i političke korektnosti, već onaj dobri stari eskapistički svet fantazije u koji su rado bežali u Tolkinovim pasusima.

Jer fantazija je baš to – bekstvo iz stvarnog sveta. Zašto onda to uništavati?