Peti oktobar (ne taj)- 27. godina od debi albuma Eve Braun i ”Prisluškivanja”

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

”Ovo je pop muzika. Možete je voleti, ili ne. Ako je ne volite- moje saučešće.”-  Bojan Žikić u emisiji Popovanje povodom glavnog junaka  redova koji slede, albuma ”Prisluškivanje.”

Peti oktobar je datum koji vezujem za dve bitne stvari, i jednu manje bitnu.  Na taj dan 1962. godine jedan od mojih omiljenih bendova Bitlsi su objavili svoj prvi singl ”Love me do”, a 1992. godine, jedan od mojih najomiljenijih bendova Eva Braun je objavio svoj debi album ”Prisluškivanja.”  Frekvencije radio talasa, kritičari i publika su ga zavoleli iz prve uprkos tome što bend nije bio zadovoljan realizacijom albuma. Nakon dvadeset sedam godina Gora Vasović će reči da nije zadovoljan albumom, kao i u periodu kada se album pojavio. Kao razloge navodi naivnost, nadobudnost, slabiju produkciju, vokale, ritam mašinu, amaterizam, mnogo zrelije albume koji su usledili kasnije, ali.. uvek ima ali. Uprkos svemu tome, ”Prisluškivanje” je uvršten u 100 najboljih albuma jugoslovenske rok muzike i pop muzike.

1992. godine sam imao godinu dana, te sam bio okupiran  drugim stvarima i nisam uspeo ispratiti šta se sve dešavalo u okolini. Sa ove tačke gledišta, čini se da nisam mnogo toga lepog propustio: mračna dešavanja, pa samim tim i mračniji bendovi. Bez brige, nadoknadio sam to sve kasnije.  U svom tom ludilu devedesetih, pojavljuje se melodičan bend iz Bečeja koji se oslanja na Bitlse, Bič Bojse i Idole, slaže višeglasje, preovladava akustična atmosfera i  ne dopušta da mu prestonice kreira muzički žanr koji će svirati. Hrabro ili ludo? Neki kažu da je to jedna te ista stvar, ali se ne bih složio sa tim. Zapravo, nije ovde po sredi ni hrabrost ni ludost, već autentičnost.

Bendovi  sa periferije se obično žale jer nisu iz Beograda, te zbog toga krive svoje neuspehe, ili manje uspehe.  Hajde da okrenemo drugu stranu medalje. A na drugoj strani medalje, gle’ čuda, možeš  da sviraš ono što zaista želiš i predstaviš svoju viziju muzike bez prilagođavanja nekome, ili nečemu, i da pri tome ne promeniš pet muzičkih žanrova u karijeri, već dopustiš sebi luksuz da prirodno sazrevaš kao bend.

Album je snimljen za 14 dana. Svaki dan je snimana i izmiksana po jedna pesma. Lokacija- studio ”Do re mi” u Bukovcu pod producentskom palicom Peđe Pejića, a izdat pod etiketom ”Carlo Records.”  Tiraž ploče je bio svega 500 primeraka.

Hajde da pokušam da vas provozam i kroz ovaj album.  Nedostatke albuma smo čuli od pevača i autora benda, ali ono što je zapravo najvažnije preslušavajući ”Prisluškivanja” je to što se nazire sve ono što će bend kasnije postati. Melodije, melodije i melodije koje pršte kroz svih 14 pesama, otpevane ljubavne pesme a da se opet ne uđe u ogoljenost i patetiku- što je veoma ozbiljna stvar, to zna svako ko se dohvatio gitare i pokušao nešto da napiše.  Atmosfera koju poseduje samo taj album, nema ga dva. Koliko god da se čuje uticaj šezdesetih i  Britanije, ako malo ozbiljnije slušamo muziku videćemo da su to suštinski devedesete i Srbija (tada Jugoslavija) i isključivo to. ”Počinje, deca opet vole zastave. U redu je, stare bolesti su se vratile.”, stih iz pesme ”Već viđeno” koji kroz pop muziku govori šta se dešava, i šta će se tek dešavati.

Moj prvi bend , drugar dolazi na probu i kaže mi da ima novu pesmu. Čekam stihove, a on izgovara ”Umoran od svega, čekam novi dan, a kraj mene spava neko sasvim stran”, ali je naleteo na pogrešnog. Znao sam već tu pesmu.  Ova anegdota ide zbog toga jer sam kasnije isto to radio sa pesmom ”Jagodna polja”, odsvirao bih je od početka do kraja, ali u pravo vreme i na pravom mestu, jer ljudi oko mene nisu toliko preslušavali muziku, pa nisu znali da je to stvar od Eve Braun sa ”Prisluškivanja.”  E, kada bi već došlo do momenta da tu pesmu treba da se snimim, jer je zapravo odlična, tu bi maska pala. Sigurno jedna od najboljih njihovih pesama, koja je još uvek živa i zbog koje sam bar malo ljubomoran jer je nisam napisao.

Po meni, najbolja pesma sa tog albuma je ”Sva tvoja ćutanja.” Pesma koja je uprkos svim poteškoćama, što zbog pomenutih nedostataka albuma, što zbog (ne)vremena u kome se desila postala hit, a i ostala to, bar sudeći po društvenim mrežama na koje se i muzika preselila.

I sada kada treba da završim, pomislim onu ”E, da je ovo izašlo u Engleskoj”, s obzirom da se bend Eva Braun zapravo desio pre Oejzisa i njihovog prvog albuma, s obzirom na to da poređenje uvek ide u tom smeru, koje je, opet po meni- pogrešno jer pola sata ovog albuma je sasvim nešto drugačije.  Za kraj ću se vratiti na početak.

Peti oktobar je datum koji vezujem za dve bitne stvari, i jednu manje bitnu.  Na taj dan 1962. godine jedan od mojih omiljenih bendova Bitlsi su objavili svoj prvi singl ”Love me do”, a 1992. godine, jedan od mojih najomiljenijih bendova  Eva Braun je objavio svoj debi album ”Prisluškivanja.” Onaj treći, manje bitan peti oktobar mi je zapravo sve manje bitan zato što sam ga zamišljao i zamišljam kao dan posle koga bi većina ljudi iz Srbije znali za Evu Braun, a bar pola njih reklo ”Pa ovo je strava”- jer to je pop muzika. Tada bih ga smatrao potpuno uspešnim.  To se nije desilo. Ostaju prisluškivanja.

”Bojim se da vidim, bojim se da ne čujem.”

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Nenad Baraković

Nenad Baraković

Nenad Baraković Bara je autor Gledišta, dolazi iz Novog Sada gde je i rođen 1991. godine. Doživotno potlačen, društveni aktivista, pank-roker, muzičar, tonac, novinar i pisac u pokušaju.

Ostavite komentar