Miladin Šobić

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Srela drugarica nedavno Miladina Šobića na ulici
Tamo negde gde već žive oboje
On već dugo nije u javnosti, niti se slika, niti snima
Pristao je sa njom
I visoko podigao ruku kao da maše svima nama
I maše, verovatno
Svestan da nam toliko toga nije rekao
Džoni Štulić je davno izjavio – otkako se Šobić povukao
Nemam više ozbiljnu konkurenciju –
Kako tako talentovan čovek
Za pisanje, pevanje, gitaru…
Odjednom stane, a pre toga sve to stvori
Gde to nestane u njemu
Zaćuti
I nastavi da živi kao da ništa od toga nije ni bilo
A bilo je…
Malo ko se odrekao muzike, pesme
Koliko treba biti jak da sve to stvoriš
Još u ranim dvadesetim
A onda još jači da sve to ostaviš
I nastaviš dalje
Mnogi bi sve na svetu dali samo da stvore delić toga što je on stvorio
A iz njega je sve to izlazilo svakoga dana
Jednostavno, lako
I onda je prestao
Nakon smrti sestre…
Gotovo da ništa o njemu ne može da se nađe na internetu
Ni koncerti, ni intervju
Samo pesme
Ali šta ćeš više od pesama
Koje se i dalje pevaju, slušaju
I to, najčešće, samo kod retkih, odabranih
U posebnim momentima
Šobić očigledno nije hteo javnost, slavu, pune koncertne dvorane
Izabrao je neki drugi život
Kažu da dok se nije razboleo nije hteo ni da se slika sa ljudima
Sada pristane
Svestan da se život nastavlja
I da dolaze neka nova deca kojoj isto tako znači
Bio je i ostao jedna velika neispričana priča
Nedorečena
Nejasna
Nalik Selindžeru, u Americi, koji se isto tako povukao
Na vrhuncu
I nestao
Često sam se pitao šta radi Miladin Šobić
Kako je proveo poslednjih nekoliko decenija
Od čega je živeo
Šta je radio
Da li je našao ljubav
Čime se zanimao
Šta čitao
Ne znam, i možda bolje što ne znam
Neka ostane tajna
Kao mnogo šta u vezi njega…
Dok se i ja jednom ne sretnem sa njim
Slučajno
Na ulicama Nikšića
I diskretno mu kažem
Kako je njegovo ćutanje odjeknulo u meni jače
Od svih zvezda i zvezdica
Koje nam stalno nešto poručuju
Pričaju kako žive, gde idu, šta rade
Od njega smo za sve to ostali uskraćeni
A opet nam je svojim ćutanjem toliko toga poručio
Kao i Bekim Fehmiu
Sonja Savić
Džoni Štulić
I mnogi slični njima
Koji su se svesno sklonili
Ne želeći da učestvuju u ovome svemu
Ko zna
Možda su i bili u pravu
Davali su dok im se davalo
Posle zaćutali
Izabrali neku svoju osamu i ostrvo
Puštajući uz sebe samo odabrane
Možda nikoga
Miladin Šobić je bio i ostao jedna velika duša
Čija se reka emocionalnosti prosto oseti u vazduhu
Dok priča sa ljudima na ulici
Korača gradom
Ćuti
Čime li su svih ovih decenija bili ispunjeni njegovi svetovi
Maštanja
Kakvi li su mu sve tekstovi prošli glavom koje nije zapisao
Melodije koje nije odsvirao
Za koga li je živeo
Da li je došla Marija, Ašik Ajša
Da li je nastavio da ide od druga do druga, od drage do drage…
Da li je ikada više svratio u Svetozara Markovića 39.
Da li su i dalje pokušavali da ga menjaju
Da li je našao svoj džemper za vinograd
Ko to zna
Ostaju pesme
Ostaje legenda
Ostaje najiskreniji setni osmeh
Da nas seća na čoveka
Koji je vremenski stvarao tako kratko
A dao toliko puno
Po neprljanosti i čistini duše
Možda više od svih
A opet, da se nije skroz povukao
Dokazuje jedna Marija koja je po njegovoj pesmi dobila ime
Koja ga je srela prošle zime
I kojoj je Miladin zapevao na ulici tu pesmu
I “Železničke tuge”
Gde ćeš veći kompliment
Gde ćeš bolju posvetu

Piše: Stefan Simić

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Gledište

Gledište

Gledište je kulturni portal, mesto gde se promoviše pisana reč i podstiče kreativno razmišljanje.

Ostavite komentar