Dete je otac čoveka ili zašto je važno jesu li nas i koliko voleli?

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Mnogi ljudi dođu do jedne tačke u svom životu kada shvate da ovako više ne ide. Jednostavno ne funkcioniše. Najcešće ta tačka preloma se desi u bliskim odnosima kada je potrebno uzvratiti bliskost drugoj strani ili kada je potrebno odabrati partnera koji nije toksičan. I onda tako ljudi dospevaju nekako do psihoterapeuta. Ne, ovo nije tekst o  još jednom psihološko-terapijskom klišeu da nam se sve dešava jer nas nisu dovoljno voleli ili o tome kako samo morate pozitivno misliti ili ponavljati do sutra da vi vredite. Ovo je tekst o realnim stanjima iz prakse, baziran na realnim ljudima sa kojima radim.

Posle uobičajenih pitanja ko su, šta su, odakle su, i ja, kao i svaki normalan terapeut uhvatim se pitanja o roditeljima i odrastanju. ”Jao sad kreće deo kao u filmovima’’, obično svi prokomentarišu, a onda…uz malo ohrabrenja, počinju da mi dočaravaju kako su izgledali kao deca.
Iako se nije retko dešavalo da čujem o onim traumatskim iskustvima za koja svi mislimo da se dešavaju nekom drugom, ovom prilikom bih da pričamo o onome šta je deci trebalo da se desi, a nije, i što to predstavlja značajnu psihološku povredu koju ljudi nose tokom čitavog zivota i koja utiče na njihovo poimanje sveta i relacija sa drugima.

Svakom detetu je potrebno da ga roditelj vidi, čuje i sasluša, da se prema njemu ophodi sa uvažavanjem i poštovanjem njegovog bića. Deca su mali ljudi. Deca, koja su na ovaj način zanemarivana, u odraslom dobu nemaju jasno formiran identitet unutar sebe i validaciju sebe stalno traže kroz druge ili kroz sticanje materijalnih bogatstava i dostignuća.

Svakom detetu je potrebno da dobije pohvalu za ono sto je bilo dobro, a za ono što je bilo loše jasnu kritiku na ponašanje i pojašnjenje zašto je bilo loše. Ako ovoga nema, deca ne dobijaju jasnu poruku niti razvijaju sposobnost za razlikovanje onoga šta je dobro a šta loše, ne uče da poštuju i izgrađuju sopstvene principe i vrednosti, a ne dobijaju ni dobru pripremu za realan život. Ako konstantno dobijamo kritike, stvaramo unutar sebe uverenje da nismo dovoljno dobri ma šta da uradimo, da uvek može bolje, kao i jedno veoma opasno uverenje, a to je da zadovoljstvo drugih zavisi od onoga što mi uradimo ili ne. Voila! Evo odlične podloge za nastanak jednog toksičnog odnosa.

Svakom detetu je potrebno da izrazi svoja osećanja i da ona budu uvažena. Ponekad roditelji u želji da dete pripreme za realnost, pripreme ga u stvari za neka nametnuta socijalna očekivana i sputaju mu kreativnost i individualnost. Tipičan primer je stav da dečaci ne plaču…ova poruka je veoma zastupljena na našim prostorima, pa sam sretala ljude koji nikada u životu nisu plakali, pa čak ni na sahrani svojih roditelja. Zamislite koliko slojeva emocija ima u čoveku koji je naučio da ne pokazuje emocije? Kako taj čovek ide kroz život i kako gradi odnose?


Zašto je ovo važno da znamo i zašto pišem o ovome baš danas? Važno je pre svega jer dete unutar nas nastavlja da živi. To što odrastamo fizički, ne znači da ne nosimo tragove odrastanja na sebi. Od toga kako nam se neko obraćao u detinjstvu, zavisi i kako ćemo se obratiti sami sebi, a od toga zavisi dalje i kakve ćemo izbore praviti  (ne samo partnerske, već i životne, na primer hoćemo li se sabotirati) i kako ćemo se povezivati za drugima. Zavisi koliko ćemo moći da osetimo i koliko da damo drugome. Kao deca, svet posmatramo iz naše egocentrične pozicije, shvatamo i tumačimo da sve ima veze sa nama i težimo da u kasnijim odnosima, stvorimo iste uslove kao iz detinjstva, iz nesvesne želje da završimo celinu i da se zacelimo.

Najčešće se zaceljujemo tako što sebe ponovo povređujemo birajući upravo one iste situacije koje su nam donosile bol kao detetu, ali upravo zato što je to ono što je poznato i što jedino znamo. Paradoksalno, ali istinito.

Eto…zato je važno kakvi smo bili kao deca,  kako su se ophodili prema nama i zato neki klišei možda ipak i imaju smisla. Život je kao slagalica: nemoguće je pomeriti jedan delić, a da ne utiče na celinu. Baš iz tog razloga je važno razmišljati o sebi i o tome kako se osećamo. Ako ste već došli do kraja ovog članka, zapitajte se šta mi je oduvek kao detetu trebalo, a nisam imao? Kako je to uticalo na moj život i moje dalje odluke? I ne…nećemo kriviti roditelje, oni su odradili svoje najbolje što su umeli. Hajde samo da sagradimo neku budućnost iz druge perspektive, perspektive odraslog deteta. 

Autor: Anđelija Simić

Anđelija Simić je Psiholog. U radu sa ljudima  teži da ih ohrabri da se suoče sa sobom i preuzmu odgovornost za svoj život. Prema njenim rečima život se ne dešava, njega živimo svaki dan, svugde.

Ostale njene tekstove možete pronaći na sledećem linku : https://andjelijasimic.com/

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Gledište

Gledište

Gledište je kulturni portal, mesto gde se promoviše pisana reč i podstiče kreativno razmišljanje.

Ostavite komentar