DARKO MITROVIĆ ZA GLEDIŠTE : “Obraćam se onima koji nisu zaboravili da se smeju”

Imamo tu čast, da je sa nama po drugi put, autor i urednik poznate radijske emisije “Mentalno razgibavanje” – Darko Mitrović. Povod za ovaj razgovor je i više nego dobar, u ovom mesecu nas očekuju njegovi stand up nastupi za koje se traži karta više.

Pozdrav Dare, dobro došao po drugi put na kulturni portal Gledište. U proteklom periodu smo imali prilike da čitamo tvoje sjajne kolumne, ovoga puta razgovaramo o onome što je trenutno aktuelno u vezi sa tobom a to su predstojeći stand up nastupi koji će biti u oktobru. Šta nam možeš reći o tome?

Bolje te našao! Kao prvo želim da ti se zahvalim na prostoru i vremenu koje si izdvojio samo za mene. To dosta znači mom super egu. Trenutno sam zapostavio pisanje kolumni. Žao mi je što nisam imao vremena za pisanje i što se moj tekst neće naći u jubilarnom broju Mens Helath-a. Jednostavno toliko sam se rasplinuo na sve strane da ne stižem gotovo ništa. Organizacija mi nikad nije bila jača strana. Što se tiče predstojećih stand up nastupa u oktobru, vrlo sam zadovoljan i srećan zbog toga. Prvi nastup sa kojim otvaram sezonu je u Bitef Art Café-u 12. oktobra u 21č. Tu ću ugostiti više od 200 ljudi u fenomenalnom klubu kao stvorenom za stand up. Sledeći nastup me očekuje tri dana kasnije, odnosno 15. oktobra na FON-u, na humanitarnoj stand up večeri u organizaciji Unije studenata, gde će sav prikupljen novac ići fondaciji NURDOR.

Glavni događaj ovog oktobra je svakako stand up specijal u već rasprodatoj Kombank dvorani, za one koji ne znaju, bivšem Domu sindikata, gde ću 20. oktobra izaći pred publiku sa svojim sasvim novim stand-up-om #NijeMiNišta.

“Pričam o stvarima i pojavama koje su deo svakodnevnice svakog od nas. Zbog toga je to smešno. Ne postoji specifična ciljna grupa kojoj se obraćam. Obraćam se svima koji još uvek nisu zaboravili da se smeju, koriste mozak i prkose društvu koje se samouništava.”

Za nastup u Kombank dvorani traži se karta više, a do toga je ostalo još 20 dana, da li te je iznenadilo takvo interesovanje, spremaš li reprizu?

Iskren da budem, nikad nisam bio od onih tipova punih samopouzdanja. Nisam očekivao ovakvo interesovanje. Ljudi iz organizacije su mi rekli da sam napravio mali rekord što se tiče prodaje karata u tako kratkom roku. Svi me zovu misleći da negde u šteku imam tabak karata i traže mi ih ne pitajući za cenu…hahaha…Ukoliko me ugledate ispred Komabnk dvorane tog 20. oktobra kako tapkam karte, nemojte da se začudite. Jbg! Od nečeg mora da se živi. Što se tiče reprize, ona je definitivno dogovorena ali još uvek nismo precizirali datum. Znam samo da će repriza biti u velikoj dvorani Kombank dvorane negde pred sam kraj novembra ili početkom decembra.

Šta karakteriše tvoj humor i za koju ciljnu grupu je on prilagođen?

Moj humor? Kao prvo moram da kažem da stand up komediju ne karakterišu glupe fore koje se prepričavaju kao vicevi…To je kritika društva u kojem živimo. To je ismevanje onoga što jesmo. To je cinizam, sarkazam ili ironija nastala kao posledica ličnog životnog iskustva. Taj specifičan scenski žanr mora da odražava životni stav. Moj lični stav! Kroz humor se izražavam i otkrivam svoje najdublje strahove, nadanja, dok se ujedno smejem onome u šta sam se pretvorio. Tu se smejem svom životu, samoj smrtnosti i paradoksu koji živimo. Pričam o stvarima i pojavama koje su deo svakodnevnice svakog od nas. Zbog toga je to smešno. Ne postoji specifična ciljna grupa kojoj se obraćam. Obraćam se svima koji još uvek nisu zaboravili da se smeju, koriste mozak i prkose društvu koje se samouništava.

Šta za tebe predstavlja momenat kada izađeš na binu i koji zadatak imaju oni koji se bave tim poslom, da li su stand up komičari tu da nas nasmeju ili da nas bace u razmišljanje?

Jedna od najlepših stvari u celoj priči je sam izlazak na binu. Svi strahovi i sumnje, koje sam imao do tada, jednostavno nestanu. Kada se mikrofon nađe u mojim rukama, tada sve prestaje.

U tom trenutku postojim samo ja i publika preko puta mene. To je pravi Darko. To sam pravi ja. Moj zadatak je da nasmejem publiku ali i da ih nateram da nakon nastupa stave prst na čelo. Da bih to postigao moram da ogolim sebe, budem surovo iskren i naravno otkrijem ko sam. Kroz mene i moje poglede na svet želim da u ljudima probudim ono što ja ne dozvoljam da nestane u zaboravu. Sve ostalo bi bilo samo “jeftina zabava”. Moja publika je jako pametna i uvek prepozna moj sarkazam, ironiju kojom se često služim.

“Narod je željan emocija, smeha i dosta mu je svega. To sam počeo da primećujem i u svojim radio emisijama. Narod je prezasićen teškim temama, ljudi su željni života, koliko god da je to moguće u ovom pandemonijumu.”  

Teško je prepoznati šta je stvarno, a šta fikcija na mojim nastupima. Ponekad ni sam ne znam da napavim tu razliku.

Kako po pravilu nastaju tekstovi za tvoje nastupe, iz kojih životnih okolnosti crpiš inspiraciju?

Pisati tekstove za stand up je jako teško i naporno. Mora puno da se mozga, uklapa, zateže, doteže, promišlja i na kraju, što je još teže, izvede pred publikom. Ponekad i najbolji tekst može da bude upropašćen lošom izvedbom. Zato se trudim da budem iskren. Prvo sam pred sobom , a zatim i pred publikom. Oni itekako umeju da prepoznaju šmirante i folirante. Pitao si me iz kojih životnih okolnosti crpim inspiraciju?? Samo se osvrni oko sebe i videćeš odgovor. Ali ja se ne bavim toliko dnevnom politikom. Ja se bavim sobom i stvarima koje se meni dešavaju u životu, a koje su nekako univerzalno povezane sa svim ljudima. Jer na kraju krajeva, koliko god to neki negirali, svi smo mi nastali od iste zvezdane prašine.

Šta je ono što nama kao narodu najčešće izmami osmeh, koliko smo spremni da se našalimo na svoj račun, deliš li mišljenje da smo i u humoru površni?

To je zaista relativno. Šta to narodu može da izmami osmeh? Postoje ljudi kojima osmeh izmami prdež ili kada neko maltretira životinju ili kada vide čoveka koji propadne kroz šaht ali postoje i oni koji vole humor sa porukom. Ja se trudim da na svojim nastupima okupim ovu poslednju grupu. Ljudi nisu samo zaboravili da se našale na svoj račun, već su zaboravili da se smeju uopšte. Ne bih mogao da kažem da smo površni ali ono što nam se nudi kao humor, to svakako nije. Narod je željan emocija, smeha i dosta mu je svega. To sam počeo da primećujem i u svojim radio emisijama. Narod je prezasićen teškim temama, ljudi su željni života, koliko god da je to moguće u ovom pandemonijumu. 

Koliko ti je pomoglo tvoje angažovanje na radiju kako bi dobio na popularnosti i na ovom polju?

Pa sigurno da je karijera na radiju dosta doprinela ali sve je to i bio deo mog velikog plana još od kad sam počeo da radim na radiju. Radio je omogućio ljudima da me upoznaju, a kasnije su bili zainteresovani do te mere da su poželeli da vide kakav sam ja to kada nisam sakriven iza četri zida. Mada mislim da bih i u tom specifičnom žanru prokrčio sebi put i bez radija. Možda bi bilo malo teže ali bih sigurno uspeo. Skromno, zar ne?

Kako se pripremaš za izlazak pred publiku, šta te opušta?

Opušta me Rivotril…haha..Ali i bez njega ja sam opušten pred publikom. Valjda taj moj egzibicionizam ima i neke svoje prednosti. Pred publikom se osećam kao Vučić na KZN…Osećam da vladam situacijom. Volim kada me ljudi slušaju. Možda su to neki psihološki problemi koje bi najpre mogao da objasni Frojd ili Jung. Znaš onu otrcanu priču, nisam kao klinac dobijao dovoljno pažnje a možda mi nisu kupili lutku koju sam jako želeo..Odkud znam!? Pred svaki nastup osećam blagu nervozu ali to je svakako normalno. Volim da opravdam očekivanja ljudi. Ponekad uspem, ponekad ne.

Imaš li neke svoje favorite od stranih ili domaćih stand up komičara?

Kao klinac sam došao u posed ploče sa nastupom Ričarda Prajora. Od tada sam zaljubljen u stand up komediju. Oduvek sam maštao da stanem na scenu i zasmejavam ljude. Neizmerno se divim legendarnom Džordžu Karlinu i Luisu C.K. ali isto tako volim i  Dejv Šapela, Džim Džefrisa, Džima Nortona, Bil Mara i mnoge druge. Svi su oni nekako postali deo mojih nastupa.

Možeš li da izdvojiš iz dosadašnje karijere neku zgodnu anegdotu sa nastupa, kako se vadiš iz neprijatnih situacija (zaboravljen tekst, doskočica iz publike, štos koji nije prošao) imaš li plan b?

Iskren da budem, posle svakog nastupa sam toliko iznuren i umoran da zaboravljam sve ono što je bilo loše. Naravno da mi se dešavalo da zaboravim tekst. Još uvek ga držim na barskoj stolici i bacam pogled na njega kad god zabagujem. Izgleda da je gospodin Alchajmer ranije zakucao na moja vrata. Ali to je sve normalno. Ne postoje neprijatne situacije: Iz svake uspevam da izvučem ono najbolje. Naravno da ljudi dobacuju svašta, ponekad i neprimerene stvari ali sve je to deo igre, sve je to deo nastupa. Plan B ne postoji. Ali postoji improvizacija. A tu sam jedan od najboljih. Opet ja i moja skromnost!?

Za kraj ovog razgovora izražavam ti veliku zahvalnost na izdvojenom vremenu i ostavljam ti prostor da se obratiš svima onima koji će doći da te vide i čuju?

Pre svega želeo bih još jedanput da ti se zahvalim što si me pozvao i ugostio. Hvala tebi na podršci i drago mi je što postoje portali poput Gledišta. Zaista ne znam šta bih poručio ljudima koji će doći na moj nastup. Želim i njima da se zahvalim i kažem da pametnije novac nisu mogli da potroše. Svako dobro i vidimo se 12. oktobra…A da i 15. oktobra..Jel sam pomenuo i 20. oktobar? Nisam? I 20. oktobra!