ПРОФЕСОРЕ, НИСИ ЗАБОРАВЉЕН!

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Својих учитеља и наставника сећамо се радо са љубављу, или нерадо, некад са љутњом због чувених наставничких ,,неправди” или пак са осмехом на лицу због смешних догађаја и kојекаквих анегдота, лапсуса, неретко и пропуста, а  неких се наставника уопште и не сећамо ни по чему, ни по добру ни по злу, као да никад нису ни били наши учитељи, јер нажалост много је и таквих без икаквог трага и без ,,заслуга” којим се купује место у сећању ђака. 

Ово је слово  о једном старом професору, боље речено  правом професору старинског
формата, кабастом и превеликом за ово „ново“ време инстант знања и компримованих
информација, човеку старог кова, од пера и хартије, учитељу  чије речи оплемењују ђака. 
У прво наутичко 1 Бродарске школе тог првог септембра 1992. године ушао је Његош.
Професор Момчило Мићовић, звани Његош, стајао је пред нама за  катедром, баш као да
га сад гледам и  спустивши дневник на сто карактеристичним покретом је скинуо наочаре
(које је увек држао у руци док је предавао, а на пола носа кад је испитивао) и
доброћудним, али веома строгим погледом прво нас лепо одмерио, а онда развукао свој
препознатљиви и широки осмех украшен огромним брковима, истовремено благо руком
наместивши своју таласасту косу која је још више красила чисто лице и широко чело овог
по свему неуобичајеног господина. Представио се и пожелео нам успешан почетак
школске године након чега је прозвао све присутне ученике и саопштио нам да ће се он од
сада као разредни старешина старати о нама. Од тад па све до краја нашег школовања
нико никад није прекинуо или упао у реч нашем Његошу, док је он говорио могла је само
мува да се чује. А говорио је лепо, чисто и мудро. Његова дикција, боја гласа и топлина,
савршен акценат једног Србина из Бањана код Никшића, старином са Дурмитора, и данас
одјекују у нашим срцима и мислима.

 Код нашег Његоша најчудније је, бар нама, било то са  каквом озбиљношћу и  уложеним
трудом нама ђацима Бродарске школе (а то смо били сви са коца и конопца) брижљиво
покушава да у главе  улије знање о књижевности и граматици, о српским али и светским
књижевницима и песницима, уметничким правцима, стиловима и стиховима, стилским
фигурама, лирици и  епици, али и етици, чојству и јунаштву, историји, херојству и издаји,
љубави и трагедији, речи и слогу, реченици, односно морфологији и синтакси, доброти и
марљивости а највише о животу и вечитим вредностима. Често је знао да каже: децо ја
нећу да отаљам посао, код мене је лествица коју треба да прескочите високо и због вас ћу
је држати високо, јер децо, ове стихове што учите оплемениће вас, јер човек који зна
хиљаду стихова, који зна народне песме, Горски Вијенац, Пушкина, Ђуру Јакшића, тај
никад неће моћи да украде или да убије, јер је у себе унео нешто племенито. Наравно
Његош је ово нама причао на много лепши начин него што могу да парафразирам, али
питао сам се откуд толико пожртвовање  и та одлучност  да и од нас, деце са маргине, деце
са руба друштва из проблематичних породица и социјалних средина, а усред оног
времена ратова, ,,скидања патика”, крвавих туча из Београда са почетка деведесетих,  да и
од нас, тражи да учимо, читамо и памтимо стихове. Као да је он био једини који је веровао
у нас, такве какви смо били, нас из Бродарске школе и нама беднима и никаквима,приступао је као да смо студенти на Харварду.  

Озбиљно је приступао нашем образовању и није одступао у својој борби једино он, и није допуштао да нас дух времена понесе и вихор криминала тих деведесетих година разнесе, него је као добар пастир из Јеванђељске приче био са нама. Говорио је да је живот као једна велика река и да треба да се боримо, да не завршимо у неком плићаку и муљу, него да хватамо матицу, да се трудимо.

Знао је све о сваком ученику. Једном је, на опаску нашег оца, који је право  са  ратишта
дошао на родитељски састанак, да смо ми сами у Београду, једноставно одговорио „не
брините, нису они сами“. Често је знао да нам каже да поздравимо ђеда који се бринуо о
нама и увек се трудио да буде у току око свих могућих животних догађаја, породичне
ситуације и да се нађе да помогне. 

Када се сетим професора Момчила Мићовића Његоша падне ми увек на памет она прича
Патријарха Павла кад су хтели  да га шаљу  на докторске студије у Грчку где је свети
Павле скромно одбијао понуде док му владика није рекао да је он као златни ексер који не треба да стоји у некој старој воденици јер ту неће бити од користи. Наш Његош је био тај
златни ексер на неочекиваном месту, сакривени бисер, благо које је било само наше, дах
Божије мудрости, један савршени и најбољи професор за нас најгоре, нас од којих су сви
дигли руке, пример да Господ брине о свима, и да је тамо где је било најтеже послао
најбољег, а ово наглашавам још једном најбољег професора, јер уз дужно поштовање за
све професоре наставнике који су мене и мог брата Небојшу икада подучавали. Па и
касније на Београдском универзитету никада нисмо срели нити полагали испит нити код
једног професора који се може поредити са професором Момчилом Мићовићем, а као
адвокат могу да кажем да и међу свим судијама и адвокатима нисам срео никад таквог
господина и интелектуалца нити сам то игде видео.

Када сам пре неколико година срео Стојана, сина нашег професора Момчила Мићовића,
упитао сам га за оца, тада већ пензионера  и хтео да га поздравим и пожелим здравља. Као
гром ме погодио одговор да Момчила више нема. Ево прошло је кажем неколико година
од тад и жалим што нисам бар још мало времена могао да проведем у друштву такве
људине. Сретали смо се ми и после наше школе, обично у Народној библиотеци и понекад
би попили кафу и мало се испричали и увек срдачно поздравили као најрођенији род.

Професоре Момчило  Мићовићу Његоше, јер тако смо те звали, била је част познавати те
и учити од тебе. Знамо да сада почиваш у неком лепшем месту које је Господ наменио за
професоре праведнике. Помоли се Господу за нас и нашу децу да нам пошаље неке нове
Његоше који ће да бдију над својим ђацима и неће одступати у борби за српску децу у
најтежим тренуцима као што ни ти ниси одступао када је било најтеже.

Александар Шуклетовић, адвокат

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Gledište

Gledište

Gledište je kulturni portal, mesto gde se promoviše pisana reč i podstiče kreativno razmišljanje.

Ostavite komentar