Nepostojeći Kopenhagen: Policijsko utvrđenje ili hipi-komuna
Psihološka elegija, bolna kinematografska priča i napeta filmska igra na iglama dešava se u filmu “Kopenhagen ne postoji” mladog danskog reditelja Martina Skovbjerga.
Film ostavlja gorak ukus u ustima gledalaca i snažan udar u srce. Intenzivna i emotivna dinamika filma koja prati dva specifično izgrađena lika postignuta je kroz “ples” kamere, a vizuelna tmurnoća upućuje na zalaženje u tamno, u intimu ljudske prirode u potrazi za najdubljom istnom.
Protagonistkinja Ida je nestala bez traga, a njen otac i brat svakodnevno vrše ispitivanje njenog momka Sandera u potrazi za razrešenjem ove neobjašnjive situacije. Filmski scenario je rađen prema knjizi “Brusilica” norveškog autora Terje Holtet Larsen. Film iz književnog predloška preuzima motiv čoveka koji dobrovoljno pristaje da bude utamničen u praznom apartmanu. Svaki dan u posetu mu dolaze dva muškarca koja ga snimaju i ispituju o voljenoj ženi. Scenarista Eskil Vogt komponuje dve paralelne fabule, priču iz prošlosti i drugu iz sadašnjosti, a stapajući ih gradi grad duhova u kom živi svega nekolicina likova, sklupčanih u svoje svetove, tvoreći sliku izolacije, odvojenosti od čitavog sveta.
Koncept mesta i vremena, hronotopa, grada – Kopenhagena i onoga što je u njemu bilo, jeste i biće beleži apstraktne vizije koje preispituju sfere stvarnosti i iluzije, zločina, krivice i kazne. Statični kadrovi koji mešaju scene retrospekcije sa predikcijama budućnosti, staju u četiri zida Idinog stana. Nekoliko filmskih scena samo prikazuje grad, Kopenhagen, s puno snage i u velikoj ljubavi. Najveći deo filmske radnje odvija se u stanu, u izolacijskoj ćeliji, limbu, tamnici.
Film oslikava srećne trenutke života Ide i Sandera u prošlosti i kritične momente posle njenog nestanka, zabeležene u video zapisima iz prazne sobe, odnosno iz privatne isledničke prostorije, u kojoj otac i brat Idin provode istražni postupak nad Sanderom. Ida i Sander susreću se pogledima prvu put kroz izlog knjižare, kao odraz, pozicionirani jedno naspram drugog, tvoje drugo ja, drugo tvoje lice s one strane ogledala. Ona stoji pred njim obučena uvek u cvreno, u boju koja se povezuje sa prinošenjem žrtve i vezuje za uzbunu pred opasnost. On ne pamti detalje, ali je uvek nekako pokriven plavetnilom. Ona voli da satima sluša muziku, a omiljeni kompozitor joj je Bah. Ida reddovno odlazi na posao. Dok je ona odsutna, on ne radi ništa, čeka je da se vrati, samo to. Ona nestaje bez traga, dok on uporno pokušava da je se seti. Njihova ljubav je destruktivna i potpuna. Povezani su traumom. Oni su zajednica dva introvertna čovečija mehanizma koja su se našla u svetu rasplamsane anarhije.
Koncept filma ostvaruje delirioznu i ekstatičnu atmosferu filmske stvarnosti putem unutrašnjih ratova, improvizovane policijske sobe u praznom stanu, kamenih srca, retrospekcija, euforija i melanholija likova. Opšta samodestrukcija dva lika koja jedno u drugom pronalaze mir i spokoj, kao što i jedno u drugom reflektuju svoje najveće strahove, sa jedne strane; ukrštaju se sa dvojcem sa druge strane, sa figurama provokatora i nasilnika.
Na filmskom platnu izdavaja se muški princip dominantan u siluetama momka, oca i sina. Ovo dovodi do čina pristanka na igru sa vatrom koja ledi krv u žilama, protagonista i gledalaca. Psihologška dijagnostika kinematografskog dela izražena je filmskom montažom. Upućuje na ritualno poimanje života kroz prikaz nesrećne devojke i muškarca u nevoljnoj ulozi svedoka i osumnjičenog. Kadrovi kopkaju um, srce i dušu u potrazi za rešenjem dileme. Tragaju za shvatanjem unutrašnjih procesa. Idu za otkrivanjem razloga i poimanjem krivca. Lociranjem sažaljenja.
Neki od njih se bave motivom bekstva, što je kritična kinematografska tačka i literarni presek koji obeležava kućica van grada, kraj same šume, kamena i vode, gde je zapečaćen poslednji kadar žive Ide. Kinematografski likovi su skovani od slomljenog šarenog stakla i blata, sputani, zarobljeni u sopsvenim okovima. To su identiteti puni neodređenog svojstva. Dva principa i animalno bivstvo presudno je sakriveno u svakom akteru filma. Svi redom nadilaze realizam u kom su utamničeni. Režija filma postavlja dramu u liminalan prostor. Distopijski mikrokosmos Kopenhagena postaje kuća za beskućnike, grad koji je odbačen od svih, za odbačene ( u kom žive odbačeni). Grad bez reda i zakona.
Ovaj film kamerne atmosfere priča priču o neobičnoj ljubavi nastaloj susretom Danca i Srpkinje na ulici glavnog grada Danske, Kopenhagena. Kinematografsko ostvarenje možemo izdvojiti kao nešto sasvim novo u filmskom svetu savremene produkcije. Delo nosi sasvim lični pečat izrazite autentičnosti, misticizma, realizma, mraka i neonskog svetla mladog reditelja i čini nas znatiželjnim za praćenje njegovih budućih radova. Minimalizam režijske estetike i neprijatna pometnja književno-scenske podloge kreiraju razarajuću radnju koja do poslednjeg trenutka vuče razum do pogrešnih zaključaka, gura u potpuno suprotnom pravcu. Da li je svako odgovoran za svoje postupke? A za tuđe? Ko je žrtva, ko je nasilnik, a ko spasitelj u ovom filmu? Šta je sa druge strane izloga knjižare, iza ogledala, a posle smrti? Postoji li išta? Kopenhagen?
Plaudite, cives!
Piše: Emilija Kvočka
