Volkam te, ljupkam te, Jutkam te i još po nešto iza zaključanih kancelarijskih vrata…

Nije Jutka nečovek iz Brusa. Jutka je u Novom Sadu. Jutka je u Beogradu. Jutka je u Smederevskoj palanci, Pirotu, Nišu, Kragujevcu, Kruševcu. Jutka je dobio celu Srbiju u amanet da je troši, uništava i iživljava se nad njom, bez ikakve odgovornosti za učinjena zlodela i nedela.

Svoje kandže su zarili duboko u našu zemlju, svoje turove uvalili u fotelje koje stranačke knjižice čuvaju od zaraze kako ne bi izgubili basnoslavna krila moći i postali obični ljudi – ljudi za koje važi ustav, pravo i pravda. Zaboravili smo te pojmove?

Znate, to su oni iz školskih klupa kojima su udarane čvrge, koji su na fudbalu u ulici drugima donosili vodu i koji su uzimali loptu, nosili je kući i odlazili u suzama ako nešto nije po njihovom. Njima bi uglavnom ofuljali sve klikere ispred zgrade. E, pa te čvrge iz školskih klupa zauvek odzvanjaju u glavi i podmuklo bole i dan danas, a oni nam vraćaju ovako kako vraćaju: ucenama, pretnjama, otkazima, volkanjem, ljupkanjem i Jutkanjem.

Jutkanje je novi pojam, nema ga na Vikipediji, nema ga u udžbenicima, a ja kao kum tog pojma treba da objasnim njegovo značenje.

Jutkanje je nesvesna radnja bića koje je zakazalo u evoluciji. Nastaje iz nezadovoljenih životnih i seksualnih potreba u ranoj mladosti, koje se u starosti manifestuje mobingom, otvorenim pretnjama, nasiljem i životinjskom potrebom za polnim odnosom bez obzira na to da li je druga osoba eventualnog seksualnog čina pristala na isti. Ta druga osoba se ništa ne pita, ona je građanin drugog reda i po Jutkinikanskom uverenju, ona samo treba da digne noge sa osmehom na licu. Ima pravo da ćuti. Ima pravo da ne progovara. Ima pravo da bude u konstantnom strahu. Ima pravo da se pokori smrdljivoj guzici iz opštinske fotelje. Može i da klekne, što bi rekao najpoznatiji keramičar naše prelepe zemlje, koja je okupirana od strane ružnih ljudi. Ljudi koje treba da bude sramota, ali sramote nema ni u naznakama.

Besramnost je opasna i ne poznaje granice, odlazi daleko iznad naših mogućnosti da je sprečimo ako se protiv nje ne borimo svi zajedno, na sav glas. A mi smo takvi. Samo nas zajedničke tragedije okupljaju i postajemo društvo : smrti, poplava, ratova i nepravda. Ovo nije problem pojedinca, ovo je problem svih nas, ovo je problem svih kulturnih i normalnih ljudi, kojima dekadentnost i autodestrukcija pokušavaju da zadaju i poslednji udarac svojom bezobzirnošću, bahatošću i divljaštvom.

Svi mi poznajemo bar jednu osobu koja je bila žrtva Jutkanja, ali kako već ide, to nije naša stvar i ako se dešava preko puta našeg dvorišta. Kao što će oni gasiti kablovsku i internet da bi sakrili istinu, mi ćemo spustiti naše zavese, roletne i ujutkati se u sigurnost svoje sobe i defetizma. Ne prija nam galama, a i ti udarci pesnica mnogo odzvanjaju pa taj neprijatan zvuk treba da se zamagli muzikom sa Ju Tjuba. Pa kada se Jutkanje i desi u naših 60 ili 70 metara životnih kvadrata, onda ćemo postati svesni kolektivne nesvesti našeg društva koje tone kao titanik. Ali ne, kapetan broda neće ostati slavno na njemu, držeći prekrštene ruke i kenjajući o miru, ljubavi, stabilnosti dok u prekidima govora srednjim prstom namešta svoje cvikere. On će pobeći u Mađarsku, Rusiju ili Tursku; nas će prepustiti ledniku i okeanu u koji smo zveknuli, a kada shvatimo da smo potonuli, a da su nam noge vezane kablovima od automobila iz obližnje fabrike i da nam nema pomoći, biće prekasno za paljenje indijanskih dimnih signala i poziva u pomoć.

Neljudima koji sprovode Jutkanje nije mesto među socijalizovanim ljudima, ljudima koji se bore za sebe, svoje porodice i svoju okolinu u nadi da će ovo društvo jednog dana postati lepše i prijatnije mesto za život. Oni ne smeju da budu na slobodi. Oni treba da budu iza rešetaka, a kada već vole volkanje i ljupkanje tamo će ih kolege dočekati raširenih ruku, jer oni upravo čekaju takve da im u centimetrima naplate svu ljubav ovog sveta za sva sranja koja su počinili dok su uživali slobodu, slobodu koja je prelepa i teško dostižna, ali je oni nisu svesni, jer misle da činom rođenja dobijaju bezuslovno pravo na nju.

Naše pravo i naša odgovornost je u tome da bar ne ćutimo. Žene su naše devojke, majke, babe, strine, tetke, devojke i ortakinje. One se same bore protiv Jutkanja i terora nad njima i veoma su uspešne u tome. Ali kada bahata grdosija stane ispred naših žena sa primatskim porivima, pretnjama iza zaključanih kancelarijskih vrata, to je poziv za sve nas da se konačno probudimo.

Buđenje iz noćne more u još ružniju stvarnost zna da bude nezgodna stvar, ali pre ili kasnije to moramo da uradimo. Ne moramo ništa, osim da umremo, rekao bih jedan moj drugar, ali dok se to ne desi, dobri stari moral nas obavezuje na to da stanemo svi zajedno ispred ludila i da mu vežemo ludačku košulju iz koje neće moći da izađe. Zbog naših žena, devojaka, majki, baba, strini, tetki. Zbog onih devojaka koje tek sada završavaju školovanje ili upisuju fakultete u nadi da im budućnost neće obezbediti klečanje u zaključanim kancelarijskim sobama punim frustracija, besa i neostvarenosti.

Probudimo se ljudi. Napravimo taj prvi, najteži korak. Mogu da nam ugase internet, mogu da nam ugase kablovsku, mogu da nas lažu preko svojih medija ali ne mogu da nam ugase zdrave želje i zdrav razum koji imamo. Podignimo zavese i roletne sa prozora. Mi smo potrebni jedni drugima. Bahatost ne poznaje granice dok joj mi sami ne udarimo crvenu liniju preko koje ne sme da se pređe.

Borba ne prestaje nikada, samo menja oblike svog postojanja, a zajedno možemo do konačne pobede, ne one lažne sa deset poena prednosti, već one prave, koju ćemo proslaviti svi zajedno a Jutkanje ćemo kao pojam tada prestati da koristimo zauvek.