Ulica mračnih dućana

Modijanovi junaci su manje istinski detektivi, a više šetači i pešaci kroz Pariz, dok lutanje ulicama služi onoj metafori istrage u kojoj čitav grad postaje svedok.

Imao je 33 godine kada je Gonkurovom nagradom, u konkurenciji sa Perekom, ovenčan njegov šesti roman, „Ulica mračnih dućana”. Bilo je to 1978. godine, a roman je prošle godine prvi put objavljen na srpskom jeziku u izdanju „Akademske knjige” (za vreme Jugoslavije, 1980. godine, objavljen je prevod na srpsko-hrvatski). Već decenijama moderni klasik, i dobitnik Nobelove nagrade, Patrik Modijano uživa ugled jednog od najvećih savremenih evropskih pisaca.

„Opsesija topografije” i „kartografska preciznost” bile su karakteristike koje je kritika uočila na samim literarnim počecima ovog autora koji je bio i ostao romansijer tipično pariskog prostora. Konfiguracija prostora u Modijanovim delima igra paradoksalnu ulogu: ona svedoči o vremenu koje je iščezlo, ali pažljivim osluškivanjem dopušta da se u njegovim slabašnim damarima nazru zapretani tragovi prošlosti, zamenjeni identiteti, izbledela sećanja… „Ulica mračnih dućana” može se uvrstiti u postmoderne polare, u skladu s onom konstatacijom Cvetana Todorova iz čuvene „Tipologije policijskog romana” po kojoj „intriga, stvarna ali odsutna” čini kapitalni element narativne izgradnje. Policijska istraga predstavlja zapravo „narativni akt” u potpunosti okrenut problemu identiteta i njegovom upisivanju u istoriju, kako ličnu tako i kolektivnu. Modijano nema romana koji nije građen po modelu istrage i u kojoj narator-istražitelj, objekat potrage za samim sobom, nastoji da pohvata niti udaljene prošlosti bez kojih izgleda nije moguće dati smisao sadašnjosti.

Roman „Ulica mračnih dućana” počinje ulaskom u igru istrage privatnog detektiva Gija Rolana, žrtve potpunog gubitka pamćenja, koje je nastupilo desetak godina ranije. Nakon odlaska u penziju njegovog poslodavca i zatvaranja njihove detektivske agencije, Rolan pokušava da sledi tragove zaboravljenih događaja svog života i njihovih aktera da bi odgonetnuo misteriju tog života svedenog na ništavilo. Ispitujući redom svedoka za svedokom, od kojih svaki zauzima specifično određeni prostor, suočava se sa više mogućih sopstvenih identiteta, da bi se malo-pomalo približio onome koji je izvesnije njegov. Sumnja do kraja ostaje autorov najstroži princip jer se u uzastopnim prividnim potvrdama identiteta i njihovom odbacivanju nikada nije dokazalo da je detektiv Gi Rolan odistinski Džimi Pedro Stern, rođen u Solunu, u okupiranom Parizu zaogrnut identitetom Pedra Mekevoja, dominikanskog državljanina koji je bez traga nestao na snegom zavejanoj švajcarsko-francuskoj granici 1943. godine…

U gradnji polara „Ulica mračnih dućana” odmah se primećuje odsustvo važnih strukturalnih karakteristika žanra: mesta zločina, kao i zločina samog. Potpuno nepouzdan glavni junak potvrđuje ovu dematerijalizaciju: istražitelj pogođen amnezijom je „prazan” lik, primer neživota o čijoj se ni prošlosti ni sadašnjosti ništa izvesno ne saznaje: „Nema me. Nema ničeg sem blede senke, u bašti kafea ove večeri.” Romanesknu enigmu dočaravaju česte slike lavirinta, bilijarskih kugli, oštećenih daščica parketa. Parcijalna razrešenja te enigme konkretizuju se odabranim predmetima kao što su najrazličitije fotografije, razglednice iz dalekih krajeva, kutije od keksa ili časopisi. Sećanja onih koji su ih izgubili nalikuju praznim kutijama.

Supstitucije „mesta zločina” nesumnjivo su kuće. Negostoljubive, zaključane, spuštenih kapaka sa betonskim ogradama ili visokim, nepristupačnim zidovima. Takva mesta karakteriše tišina, napuštenost i potencijalna pritajena opasnost. Pred zaključanošću ovog prostora, sva objašnjenja izmiču istražitelju, a znanje koje je mislio da poseduje pokazuje se kao krhko i nevredno: „Da li je ostalo bilo kakvog traga mog prisustva u tom praznom stanu, u toj odavna nenastanjenoj sobi u kojoj večeras telefon zvoni uzalud?”

Nasuprot statičnosti zatvorenih mesta, ulica je reprezentacija napredovanja istrage. Istražitelj koji obilazi Pariz u potrazi za dokazima Modijanov je omaž Simenonu i njegovom komesaru Megreu koga goni isto sanjarsko tumaranje na istu imaginarnu maršrutu. Modijano voli da luta puteljcima što vode do lažnih tragova, i da se njegovi čitaoci usput izgube. Svi putevi kojima se kretao Gi Rolan da „rasvetli misteriju” poveli su ga u mutno doba francuske istorije, u onaj period nemačke okupacije kada se u izbegavanju mreža fašističke policije sastojala čitava umetnost preživljavanja. Dvostruki ili trostruki identiteti, lažna imena na lažnim dokumentima, privremena ili tajna boravišta, sve se smestilo pod znak maglovite neizvesnosti. Jedina čvrsta tačka jeste jedna adresa u Rimu, Ulica mračnih dućana broj 2, koja će poslužiti kao naslov romanu ali na koju ni narator ni čitalac neće nikada otići. A adresa je upravo ono što nedostaje ovom čoveku bez sećanja pošto samo ona može da mu ukaže ko je i odakle dolazi…

Prozori su, naprotiv, mesta tranzicije, granica i osmatračnica. Pozicija „na prozoru” je modijanovska paradigma mesta na kojima naviru sećanja. Uz prozore su tu i vrata, stepenište, odmorišta i kapije zgrada, ti prelazi između privatnog i javnog, otvorenog i zatvorenog, zagrađenog i prohodnog. Ali trenuci u kojima sećanja na izgubljeno vreme navru nisu garancija uspešnog razrešenja zagonetke. Ideja Modijanovog romana ne leži toliko u neophodnosti da osvetli protekle bolne događaje, među kojima i tragičnu sudbinu junakove supruge već da se oslobodi sumnji, neizvesnosti i anksioznosti, tih pratilja svih zapitanosti o prošlom, a samim tim, sadašnjem i budućem vremenu.

 Tragovi onoga što se ni na jedan način ne može odgonetnuti sveli su se na neminovni neuspeh istrage, još jedne u nizu takvih u Modijanovim romanima. Ali pre toga, ona je dovođenjem u određeni referentni prostor obezbedila složenost likova i mogućnost njihovog suprotstavljanja neoborivosti policijskih izveštaja s kojima se spaja i sačinjava amalgam.

Treba ipak priznati da su Modijanovi junaci manje istinski detektivi, a više šetači i pešaci kroz Pariz i da lutanje ulicama služi onoj metafori istrage u kojoj čitav grad postaje svedok i zagarantovani čuvar pamćenja. Takva teza će postati neobično važna u potonjim romanima ovoga autora, pre svega u „Dori Bruder”, gde čitamo da je memorija grada jedina preostala kompenzacija za ratom pometene ljudske živote.

*prevodilac

Politika