RASTANAK (izvađen iz prošlosti)
Torbe na prašnjavom tlu.
Masni miris ulja u nozdrvama.
U pozadini grad i ljudi u svojoj rutini.
Mi smo ispred vozila.
Čekamo da jedan od nas krene na put.
Vraćamo film unazad.
Bilo nam je dobro, konstatujemo.
Da li sam zaboravio nešto da ti prenesem?
Sutra se stiže na vreme ako ne bude gužve.
Pozdravi gore sve.
I…uozbilji se sine, gledaj u budućnost.
Samo to i radim procedih kroz osmeh.
Ometa nas jecanje.
Dve starije žene ispraćaju unuke.
Muški pratioci se drže vojnički.
Svoju tugu duboko su skrili.
Samo oni znaju koliko im je teško.
Ćao bako, ćao deko…
Vreme je…
Zar već?
Drugi su već ušli.
Vozači su mislima na putu.
Vrata su se skoro pa hermetički zatvorila.
Prešao je ulicu i zauzeo poziciju za ispraćaj.
Kako je moguć ovako elegantan a bolan hod?
Motori su se upalili.
Točkovi nas uz škripu odvajaju od perona.
U laganom ritmu napuštamo stanicu.
Gledam ga.
Kroz mutno staklo prolaze zraci sunca i peku me po licu.
Eno ga, maše mi, ispod brkova mu je razvučen iskreni osmeh.
Dižem palac uvis i stisnutu pesnicu.
Zamišljam da sam u bolidu.
Prošao sam prvi kroz cilj.
A on, on maše crno-belom zastavicom, u znak moje pobede.
U autobusu se svetla gase.
Mrkli je mrak.
Jesam li ja nešto prespavao?
Još uvek krstarimo kroz noć.
