Nov pogled na stvarnost kroz prozor voza Beograd – Bar: Prikaz putopisa „Putešestvija po zemlji…koja više ne postoji“
U trenutku kada književna vrsta poput putopisa biva skrajnuta u hiperprodukciji drugih „dela svedočenja“ poput autobiografija i biografija, sa jedne strane, i romana i pripovedaka sa druge, Žan-Fransoa Galtu i Suzan Ajo smelo vraćaju savremeni putopis na police knjižara.
Knjiga „Putešestvija po zemlji… koja više ne postoji: Knjiga prva. Linija Beograd-Bar“ objavljena 2023. godine, predstavlja jedinstveni prikaz aktuelnog stanja najpopularnije jugoslovenske železničke linije iz 20. veka.
Ne treba se zavaravati mišlju da ovaj dvojezični putopis (srpsko-francuski) sadrži samo opise dve teritorije, sada Srbije i Crne Gore, delove bivše Jugoslavije. On je i iznenadni podsetnik. Podsetnik koji podstiče na iskorak iz uskogrudih stavova o kulturi, istoriji, ljudima i savremenom načinu života.
Pisac-putnik i akvarelistkinja putujući na liniji Beograd-Bar pružaju čitaocu dvostruku perspektivu, a u nekim momentima i trostruku, predela kroz koje putuju. Opisi pejzaža, akvarel slike i crteži Rakovice, Lazarevca i Valjeva, a kasnije Bara, Kotora i Tivta, zabeleženi u martu 2019. godine su izuzetno svedočanstvo kako za srpsku tako i za francusku čitalačku publiku. U savremenoj književnosti nema mnogo primera putopisa posvećenih državama na Balkanu, tako da je ova knjiga dragocena.
Okvir pripovedanja je vreme masovnih putovanja i efekat globalizacije koji bacaju senku na putopisni žanr naizgled umanjujući njegovu važnost. Takođe, zbog činjenice da nam je ceo svet stavljen na dlan, pomisao na putovanje vozom kome je potrebno oko 12 sati od Beograda do Bara izaziva podsmeh.
Putopisac Žan-Fransoa Galtu ipak izdvaja jedan od poslednjih „transnacionalnih dinosaurusa u pogonu na Balkanu“ kao izvanredni medijum za vraćanje smisla putniku kao tumaču kulture, istorije i nacionalnog bića. Rezultat ovakvog proputovanja je umetnički doživljaj poznatih mesta koji su lepim stilom pisanja i slikarskim umećem oživeli i na papiru.
U srži knjige se nalazi ljubav prema vozovima kao i volja da se razume slika i prilika posećenih lokaliteta i žitelja. Ova železnička linija koja je već izgubila svoj sjaj sada je simbol jednog vremena prisnosti među ljudima koji su putovali radi upoznavanja drugih podneblja. Autor prevazilazi ograničenost shvatanja ovdašljih prilika, priznajući da je ugao iz koga opisuje gradove, prirodu, građevine, ljude i sam način njihovog života, perspektiva imućnog stranca u prolazu.
Objektivni način pripovedanja koji se samo tako čini na prvi pogled se otkriva kao vešta strategija koja zamagljuje višeslojnost dela. Naime, „Putešestvija po zemlji… koja više ne postoji“ sadrži u sebi i filozofsku diskusiju, čulne i emotivne osvrte obogaćene humorom, verni prikaz stvarnosti i uzbuđenost zbog upoznavanja „tuđeg“ koji je zapravo poznat od ranije.
Putopisac predočava da na železničkoj liniji Beograd-Bar na površini barem ništa ne funkcioniše, ali da postoji nešto u ovom vidu putovanja što daruje inspiraciju za umetnika-putnika. Ono što osvaja na proputovanju je upravo izostanak plodova ubrzane dinamike 21. veka, srdačnost starosedelaca i uživanje u pejzažima.
Čitalac dobija jedan svestrani razgovor dve kulture koji otkriva sve manje prisustvo upadljivih razlika. Srpska publika može pronaći jedan novi pogled na dobro poznatu teritoriju i iskoračiti iz skučenosti svojih pređašnjeg doživljaja. Za francusku publiku ovo je poziv na dublje razumevanje Balkana i prevazilaženje stereotipnih stavova.
Uspešnost dela se ogleda u tome što pronalazi lepotu u nečemu što je skrajnuto i prevaziđeno kao što je voz Beograd-Bar, a ovo se takođe može odnositi i na putopisni žanr. Zaista, čitajući i gledajući u pejzaže shvatamo da nema boljeg medijuma od voza i putopisa da nas podseti na sebe same, na našu prošlost i probudi ljubav prema putovanjima koja oplemenjuju dušu.
