MILAN MUMIN ZA „GLEDIŠTE” : „Najbolje pesme su one koje nastanu na parčetu salvete”

Premijerno za sve posetioce portala „Gledište” donosim intervju koji ujedno otvara istoimeni odeljak. Imao sam razgovor sa Milanom Muminom, ispred benda „Love Hunters”.

Za početak veliki pozdrav tebi od autora ovog intervjua i velikog poštovaoca tvoga rada, kao i verujem od svih koji će čitati ovaj intervju, fanovi i drugi.

Ovaj portal je uspostavljen sa željom da da skroman doprinos kulturi  kroz promovisanje pisane reči, autorstva, predstavljanje raznih umetnika i  promociju kulturnih dešavanja. Po tvom mišljenju gde je i šta je kultura danas?

Malo toga pratim, a i mogu pričati samo o mom resoru. Situacija nije sjajna, postoje mnoge stvari koje me raduju, produkcija, spotovi, sve je puno bolje i svemu se puno ozbiljnije prilazi. Opet, onog glavnog nema, tu je na delu neka opšta kriza kreative, opšte prepisivanje i to me žalosti, ali je tako svugde, otprilike. Što se naše države tiče, sama činjenica da je nešto što se zove kulturni dnevnik, u pola 1 posle ponoći, dovoljno govori o odnosu. Tu je i smehotresni „budget” koji se iz godine u godinu dodeljuje kulturi!

Kao što je rečeno iznad, na ovom portalu se najviše promoviše pisana reč, a ti u svom bendu, pored toga što si glavni vokal i sviraš gitaru, pišeš i tekstove pesama. Šta za tebe znači pisanje, u čemu najviše pronalaziš motiv i inspiraciju?

Autor sam u potpunosti, što se kaže kanta/autor, a inspiracija mi je svuđe, nema pravila. Nikada nismo ulazili u prostoriju da „pravimo pesme” iliti „seli” da ih pravimo, uvek je sve izlazilo spontano. Ponekad cela pesma u jednom dahu, ponekad mesecima-niš’. Prava stvar je kada se piše po salvetama, uglavnom taj koncepat.

Domaći autor Marko Šelić –Marčelo, u jednoj pesmi pod nazivom „Kostim” kaže, citiram: „Izvini ni ovu nisam pisao zbog tebe, nego da branim dete što se krije iza pesme”. U kojoj meri ti svojim pisanjem „braniš dete što se krije iza pesme“, a u kojoj su tvoji stihovi vođeni željama publike i prilagođeni savremenim trendovima?

Oduvek sam se grozio trendova, poslednjih godina sve više i više, a mišljenje publike i bilo koga drugog, me, nažalost, ili pre na sreću, nikada nije zanimalo. Sa druge strane, ne branim nikakvo dete i mnoge moje pesme su posvećene nekom, konkretnim osobama, ili ređe događaju. Neke su nastale naizgled niotkud, ali je svakako, ta inspiracija morala negde da se čuva i na koncu izbije, ma kako neobjašnjiva bila.

Kada sam pomenuo trendove, trend je i taj da se muzika skoro pa gotovo prebacila na teren interneta, promocija nekog benda se u najvećoj meri odvija tu, kakvo je tvoje mišljenje po tom pitanju, da li treba ići u korak s vremenom, ili je sama umešnost najbolja „reklama”?

U doba kad izdavačke kuće ne postoje, radijske ili tv emisije gotovo ne postoje, ne vidim šta drugo. Lično volim kako je to danas mnogo lakše i rasprostranjenije, svima dostupno, ali najviše ipak volim kad vinil zašušti. To je još uvek redak i skup proces i postupak i tek ga nekolicina bendova u svetu i kod nas može priuštiti, tako da i dalje glasam za itunes, mada je kvalitet zvuka nepojmljivo bolji na vinilu.

Bend ste koji je već dugo na sceni (ove godine bend proslavlja 30 godina postojanja) i praktično u nepromenjenom sastavu, šta je ključ kompaktnosti?

Kano u braku, osim što se naređuje, mora se saslušati i ispoštovati svako, to je kompromis i zanat kao i svaki drugi, ako se izuzme ogromna, fanatična ljubav, prema tome što stvaramo.

U skladu sa tim u kom momentu stvaranja muzike prestaje tvoje „ja“ i prelazi u „mi“ (bend)?

Gotovo je uvek „mi“, osim kada su krucijalne stvari, oko kojih nema polemike u pitanju. Nešto što me tišti i muči, ne može ići u etar, na album, i tome slično. Tada moram „ja“ preseći, ali to je retko.

Na proslavi Srpske nove ’97 godine na beogradskom Trgu republike u jeku studentskih protesta, pred oko 500.000 ljudi, grupa „Love Hunters“ održava jedan od svojih najznačajnijih koncerata, a sam događaj je uvršten u jedan od najvećih open-air koncerata ikada održanih u svetu.

 Kako po pravilu izgleda proces stvaranja neke numere koja se kasnije nađe na vašem albumu?

Ja donesem kostur pesme i predstavim ostalima, te radimo na aranžmanu. Često se desi da sve gotovo donesem, pesma se odmah otvori.

Može li se reći da je pesma koja najviše opisuje bend „Love Hunters“, pesma pod nazivom „Living for others“? Ako ova moja sugestija nije dobra, o kojoj se pesmi radi?

Apsolutno je tako!

Kojim si albumom, ako možeš da izdvojiš neki, najzadovoljniji do sada?

Sa svakim sam, u suštini zadovoljan, ali smatram da je sa svakim moglo bolje.

Bend je nastao u Novom Sadu 1987, do sada su objavili pet studijskih albuma („Everclassic“, „Oh, Evolution“ , „Azimuth“, „Harley Krishna“, „Suck Disease“ ) uz jedan akustični „Love Hunters Unplugged“ dva sa živih nastupa „Live in Bistro“ i „Out of Tune“ , album obrada „One Hunt“ i presek dosadašnje  diskografije kroz album „The Best Of – Love Hunters“

Pored muzike, imao si dodira i sa sedmom umetnošću – filmom. Film „Love Hunter“ odlično oslikava život jednog umetnika u inostranstvu, u ovom slučaju Njujorku. Kakva iskustva nosiš sa snimanja?

To je jedno predivno iskustvo i definitivno bih voleo da se još koji put okušam u toj sferi. Uz ceo posao, gde sam jedino ja bio naturščik, a ostali profesionalci, koji je sjajno je urađen, sklopljena su predivna prijateljstva na koja sam ponosam. Svi su dali sebe u ovom filmu, što se i vidi i oseća!

Scene iz filma „Love Hunter“

Dotakli smo se građenja karijere i života u inostranstvu, poznat si kao neko ko živi na relaciji New York – Novi Sad i već godinama zarađuješ „preko bare“ tako što voziš „žuti“ taxi. Kakva su tvoja iskustva u tom pogledu, da li možeš da daš neki savet čitaocima šta je bitno da znaju ako žele da se otisnu preko granica naše zemlje?

Ja sam možda i najpogrešnija osoba za deljenje saveta jer je dobijanje mojih papira išlo glatko, a i nikad nisam bio ono „imigrant“, još gore, nikad se nisam ni odselio. Mnogo stvari obožavam i tamo i ođe, te se samo trudim da kombinujem. A da je lako, nije.

 Da li te je život na dva fronta i sam život van otadžbine promenio?

Ni za „icu“!

Za kraj hvala na izdvojenom vremenu, i pristanku da radiš intervju za još uvek neafirmisan portal. Završio bih intervju sa nekom tvojom preporukom, čemu treba da posvetimo pažnju od filmova/muzike/knjiga.

Treba pogledati predivni argentinski film „Tajna u njihovim očima“(„El secreto de sus ojos“ prim.aut.) a muziku slabo pratim i slušam, osim sopstvenih pesama na kojima moj sin insistira, a trenutačno čitam „Teško izvojevan mir“ od Nila Janga.