“Bellum iustum” ili ironija spasenja – „Majka Hrabrost i nejna deca“
Dok sabiram utiske o pogledanoj predstavi neprestano u glavi čujem muziku i stihove pesme Dama u crnom (Lady in Black) grupe Juraja Hip:
“Jer ona je majka svih ljudi
I tada me mudro posavetovala
Uplašio sam se da opet hodam sam
I zamolio je da ostane
…
I ako jednog dana dođe tebi
Napij se njenih mudrih reči do dna
Uzmi hrabrost kao nagradu
I reci joj – zdravo, u moje ime…”
(Lady in Black, Juraja Hip)
Na sceni Novosadskog pozorišta/Újvidéki Színház, u režiji Dejana Projkovskog, ovog maja izvedena je premijera Brehtove antiratne drame Majka Hrabrost i njena deca.
Likovi hodaju kroz rat, kroz svet krvi, suza, gladi i iscrpljenosti, dok publika posmatra igru pod uticajem efekta začudnosti. To je publika koja ne sme da plače, već da razmišlja, jer onaj ko se smeje još nije čuo užasne vesti. To se jednako odnosi na junakinju drame i autorovu poruku svima nama u pesmi “Rođenima posle nas”. Mračno vreme. Kod Brehta, bila je, sad je i biće svetlost, u pepelu čovečanstva i pozorišnom dimu. Nada nije sentimentalna ljubav, već goruća tiha promena, plamen koji provocira sisteme.
Saradnja Novosadskog pozorišta/Újvidéki Színház i reditelja Dejana Projkovskog već se potvrdila kao snažan i prepoznatljiv scenski izraz. Prethodne režije ovog reditelja u ovom pozorišnom zdanju posvećene su istraživanju ljudskih sudbina u dramatičnim okolnostima: stradanje žene, majke i ljubavnice za mir Moskve i Petrograda, njeno žrtvovanje za ljubav u “Ani Karenjinoj”, karljevstvo za konja u “Ričardu Trećem” i sada, evo, nova, ratna, poetika i politika, ništa za kočiju. Prkosna Ana Firling, Majka Hrabrost (igra je suvereno Emina Elor) potresno je tragična figura koja vukući svoja kola po frontovima i trgujući sa vojskama preživljava rat, ali gubi svu svoju decu, i svaki smisao.
U komadu Bertolta Brehta rat je tržište smrti, potpuno ogoljeno i sažeto u songovima. U režiji Dejana Projkovskog, rat kao surova privredna delatnost, gotovo mehaničko svojstvo sveta, prikazan je kroz koregrafske postavke. Emina Elor (Majka Hrabrost), od samog početka predstave, zapravo još dok se publika u gledalištu raspoređuje, stoji na svetloružičastim špic cipelama. Balet ovde ironično postaje simbol apsolutne nežnosti, lakoće i gracioznosti, ženskog principa koji se suprotstavlja muškom, ratnom, ubilačkom: šlemovima, municiji i oružju. Taj kontrast stoji čvrsto, nepomično. Koreografije Olge Pango utelovljuju bitke bez duše, nemilosrdne pucnjave, reke krvi, razaranja, “danse macabre” i fabričke valcere s nanišanjenim puškama. Sve se izražava u okretu i pokretu. Rat postaje trulež jednog poretka koji melje živote, dok se točkovi na kočiji (kolima) Majke Hrabrosti uporno okreću, dok ona povrh prolivene krvi uporno izvodi baletske pokrete, piruete kojima bi da nadigra rat i izbavi svoju decu i sebe. Vertigo.
Predstava komunicira sa gledalištem jezikom ironije i simbola. Kočija (kola, kantina Ane Firling) postaje simbol “trijumfa” individualne, slobodne, volje nad haosom sveta. Gorke suze ljudske “hrabrosti”, zapravo stradanja, sakupljene su u epruvete i valja ih progutati. Pozorišni prostor, glumište i gledalište jedinstveno, pretvara se u laboratoriju otpora. Dim iz kuvarove lule mira (koga provokativno igra Arpad Mešaroš) širi se tokom rata, tiho i uporno. Ali ovaj čovek ne uliva nadu i poverenje, naprotiv. Ivetine (igra je utemeljeno Gabrijela Crnković) rubin crvene cipelice su, rekli bismo, još jedan izraz ženskog principa koji se suprotstavlja ratu. Učini nam se da one nisu samo ukras, već štite od zla, i, makar prividno, pokazuju put do kuće. Ali to su cipele bludnice, koja pomoću njih osvaja muškarce, vojnicima prodaje svoje telo, profitira. Od toga živi, od bludi i smrti. U tome, u tim i takvim simbolima je snaga i moć, poetika i politika režije Dejana Projkovskog.
Obešeni čovek je svi ljudi. Sin Božiji stupa na scenu. Da li je to njegov prvi ili drugi dolazak? Onaj što se dogodio ili onaj što tek treba da bude? U liku Isusa Hristosa prepoznajemo Spasitelja, onoga koji je preuzeo sve grehove čovečanstva na sebe, stradao nevin zbog svih ljudi i za sve. Isto kao i deca. Deca rata. Njena deca. Njen “danak” Ajlif, Švajcarko, Katrin. Deca svakog rata. Večitog rata. „Zoveš se Hrabrost, a? A bojiš se rata, svog hranitelja?“. Majka čija su deca herojska ideologija, nepokolebljiv moral i bučni otpor, po njenom uzoru ne boje se smrti u koju srljaju glupo, naivno, hrabro. Troje mladih glumaca je perspektivno odigralo njihove uloge, Ajlifa – Daniel Tot, Švajcarka – Čaba Bence Kemive, Katrin – Dina Dedović Tomić. Deca u naslovu Brehtovog komada predstavljaju ne samo njenu krv, njene biološke naslednike, već i ideje, ideale i budućnost. Čega više nema. Niko i ništa neće preživeti. Otuda mi se čini da je u pitanju Strašni sud.
U scenografiji Valentina Svetozareva, u pozadini scene je velika statua epitoma majčinstva, Bogorodice koja je pognutog pogleda i spuštenih očiju, osvetljena odbljeskom crvenog krsta. Toliko.
Tokovi istorije su pokazali svoje. Breht provocira. Rat je permanentan. Zatišje ne postoji. Sve dok deca stradaju mira ne može biti. Postoji li ruka spasenja za koju se čovek čvrsto može uhvatiti? Ponovni dolazak nije isto što i prvi. Kako onda hrabro napred?
*Naslovna fotografija: Srđan Doroski
