πČKA

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Čitav Luzergrad je bio izgrađen na lažima. Najveći pisac je bio lik koji je umro od tuge jer ga je neka riba ispalila, a pesme su mu bile sranje; kao ovim današnjim hipsterima sa bradama u belim majicama.

Narodni heroj je bio debil koji digao pogrešan vagon u vazduh, uplašio se, pa bežao do Dunava.

Dalje od Dunava nije mogao jer nije znao da pliva pa su ga tamo uhvatili i roknuli.

Startna pozicija mi od početka nije bila dobra jer su ovde prolazile pisci himni ženskom polnom organu i narodni heroji; u prvo se razumeo nisam, a za narodnog heroja mi je bio potreban neki novi rat, pa da se nađem na strani pobednika. ako budem imao sreće. Mada, više bih voleo da dobijem neki stan nego spomenik, ako me razumeš.

Dobio sam prve honorare od pisanja, bend se uveliko zavrteo na top-listama, klinci su me često pitali za savete i to, ali kod nje nisam imao šanse. Od samog starta sve je bilo pogrešno. Ja sam bio greška, moji potezi su bili greška, Luzergrad je bio greška, sve oko mene je bila jedna velika greška. Osim nje. Bio sam lud, pomalo paranoičan, toliko ogrezao u ironiji da više ni sam nisam znao kada se glupiram, a kada sam ozbiljan.

“Nije mesto za zajebanciju. Ovde treba da se uozbiljiš. Ovo je ozbiljna institucija”, govorili su mi, ali slow motion, brale.
Ljudi sebe preozbiljno shvataju kako bi podigli svoju lažnu vrednost; salonski opozicionari.

Pijemo viski na petnaestom spratu solitera, hladi nas klima, imamo 200 glasača, seremo o Đinđiću i Mladenoviću, i mnogo smo pametni, bre. Elita i to.

Činilo se da je ceo život postao jedna ogromna i velika glupost i šala kojoj niko drugi nije mogao dati smisao. Osim nje. Zajebavam te. Niko ti ne može dati smisao ako to ne uradiš sam. Sve ostalo je patetika i mrcvarenje. Ljubav su izmislili siromašni u čast razmnožavanju po malim stanovima koji imaju vlagu po zidovima, zar ne? Uz ljubav se takve stvari lakše istrpe dok ne dođu majstori da okreče.

Steturao sam se niz ulicu i umalo dobio fras od vrućine. Opet 40 stepeni dragi psihijatru, opet upaljen asfalt iz kojeg aždaje bljuju vatru.

“Hej Džoni?”, čuo se ženski glas. Da, bila je to ona. Prelepa. Prelepa i njena haljina, a bez haljine je verovatno još prelepija. Da li se tako kaže?

“Hej”, uzvratio sam joj nezainteresovano i još nezainteresovanije pao u nesvest od vrućine.

Sledeće čega se sećam je da ležim u bolnici, tuku me infuzijom, i glasovi koji odjekuju kao kroz pećinu. Nisam nikada bio u pećini, ali sigurno tako odjekuje kada si u njoj.

“Hej Džoni?”, opet taj glas čim sam izašao iz bolnice.

“Šta ćeš ti ovde jebote?”, bio sam besan.

“Ladno si pao u nesvest kada si čuo moj glas”, bila je bezobrazna.

“Nije zbog toga nego zbog vrućine”.

“Da, da. Nemoj meni te fore”, smejala se kao da je pobedila u nečemu, ali hej, ni blizu.

“Ne prija mi sunce i zato sam pao u nesvest. Dođi vamo da vidiš”, uhvatio sam je za ruku i poveo prema asfaltu koji je bio upaljen.

“Šta hoćeš da postigneš ovom glupošću, ne budi klinac”, i dalje se smejala i preuzimala zasluge za moj prvi pad u nepoznato.

“Nisam zbog tebe pao u nesvest. Ko si ti da zbog tebe padam?”, dreknuo sam, otišao tačno ispred sunca, pogledao u njega i hrabro pao u nesvest, po drugi put.

Sledeće čega se sećam je da ležim u bolnici, tuku me infuzijom, i glasovi koji odjekuju kao kroz pećinu. Nisam nikada bio u pećini, ali sigurno tako odjekuje kada si u njoj.

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Nenad Baraković

Nenad Baraković

Nenad Baraković Bara je autor Gledišta, dolazi iz Novog Sada gde je i rođen 1991. godine. Doživotno potlačen, društveni aktivista, pank-roker, muzičar, tonac, novinar i pisac u pokušaju.

Ostavite komentar