GORAN PASKALJEVIĆ (1947-2020)

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Srpski filmski reditelj i scenarista, studirao filmski režiju na Praškoj akademiji, snimio 30 dokumentaraca i 17 igranih filmova, dobitnik mnogih prestižnih nagrada preminuo je u 74 godini.

Njegov prvi film bio je Čuvar plaže u zimskom periodu, mešavina socijalne drame i crne komedije, obezbedio mu je Zlatnu arenu na Pulskom festivalu, te posebno priznanje na Filmskom festivalu  u Berlinu.

” Rođen sam u Beogradu 1947, ali su se moji roditelji rano razveli, pa sam odrastao u Nišu kod babe i dede.Srećan sam što sam detinjstvo proveo sam njima.U Nišu je život zaista pulsirao, dok je u prestonici sve više bilo ,,u rukavicama”. Sa 16 godina dolazim u Beograd, jer se baba razbolela od žutice. Majka je još ranije insistirala da dođem u prestonicu, ali nisam želeo i sa 16 godina sam se teško rastao od Niša. Imao sam 17 godina kad sam u Jugoslovenskoj kinoteci pogledao ciklus italijanskog neorealizma.Naime, moj očuh je radio u kinoteci i ja sam od njega dobio zadatak da na ulazu cepam ulaznice i tako sam mogao da gledam filmove, ali i da dovodim svoje goste. Dvoje – troje drugara uvek sam mogao besplatno da uvedem.”

Njegov sledeći film bio je Pas koji je voleo vozove, izabrao je sličnu ekipu sa kojom je radio u filmu Čuvar plaže u zimskom periodu, tema ovog filma ne može samo tako da se svrsta u jedan vremenski prostor, problemi pojedinca ali i svih nas.

”Sećam se da sam ,,Kradljivce bicikla” gledao bar pet-šest puta zaredom i tada sam shvatio da je film umetnost koja je direktna i koja počinje da me interesuje više nego književnost. Moj otac je bio novinar i književnik i ja sam to želeo prvobitno da budem.On je bio urednik i direktor IP ,,Duga”, a to je bio prvi ilustrovani list u Jugoslaviji. Kasnije je pokrenuo ,,Filmski svet”, ,,Praktičnu ženu”… I po majci i po ocu imam jednu sestru. Ova po ocu je nažalost umrla. ”

On je prvi filmski režiser koji je 2002. u Minhenu dobio Nagradu ,,Bernard Viki Most” za humanizam u svojim delima.

Novembra 2007. odlikovan je francuskim Ordenom umetnosti i književnosti koji mu je svečano uručen u Beogradu.

”To je naš mentalitet i tako se to i dogodilo. Bio sam spreman na to.I da, tada su nagrade nosile i neke pare i sećam se da sam tadašnjoj supruzi, koja je u Beogradu bila sa sinom Vladimirom, srećan javio da sam dobio nagradu, ali i pare od kojih eto možemo na letovanje. Posle snimam ,,Poseban tretman”, ,,Varljivo leto 68”, ,,Tango argentino”. Krajem 1995. odlazim u Belgiju gde sam upoznao svoju sadašnju suprugu Francuskinju Kristinu.Ona je tada radila u Evropskoj komisiji u Briselu i to u komisiji koja je dodeljivala sredstva filmskim festivalima.Nakon godinu dana odlazimo u Francusku.Kad sam upoznao Kristinu, znao sam da je to žena mog života i bio sam u pravu.”

1998. snima film Bure baruta koji je postao srpski kandidat za Oskara, za najbolji film van engleskog govornog područja za 1998. godinu. Osvojio je nagradu kritičara za najbolji evropski film 1998. godine.

”Pre Bureta napravio sam deset filmova sa kojima sam morao da ulazim u razne kompromise prouzrokovane nestašicom novca. U skromnim tehničkim mogućnostima često ne možete da napravite ono što hoćete. I ja sam tada podvukao crtu i rekao sebi da neću više kompromise bilo koje vrste.

Svoj poslednji film Mačji krik nije uspeo da dovrši, trebao je da počne sa snimanjem na proleće. Takođe je trebalo da  primi nagradu ,,Živojin Žika Pavlović” na Leskovačkom internacionalnom festivalu filmske režije (LIFFE) za afirmaciju regionalne filmske umetnosti u svetu, zbog mnogobrojnih obaveza hteo je da se zahvali na priznanju putem video snimka. 

Foto WIKIMEDIA

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Gledište

Gledište

Gledište je kulturni portal, mesto gde se promoviše pisana reč i podstiče kreativno razmišljanje.

Ostavite komentar