DŽEJMS DŽOJS: Dablinci

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Poslednjih nekoliko meseci, laički i onoliko koliko mi profesionalne obaveze dozvoljavaju , pokušao sam da natenane proučavam Džojsa.
Zapravo, od 2002 “čitam” njegove dve knjige paralelno, Portret umetnika u mladosti i Uliks. I osećam da je veliki pisac , ne samo zato što su mi na to prijatelji, do čijeg mišljenja i poznavanja književnosti, sugerisali već i zbog jedne čudne stvari koja, verujem, strastvenim čitaocima nije tako čudna, a to je ona opštepoznata ” da svaka knjiga nađe put do čitaoca ” .

Što se mene tiče , ovo je apsolutna istina. Jedino, u pogledu Džojsa kao autora, i starosnog doba u kom sam se uhvatio sa njim u koštac, postavlja se pitanje i “kada” će ta knjiga naći put. Osetio sam da , iako deluje dosadno i teško, sa mnogo referenci, turobno i nekako “organski” (ovde mislim na dobačenih stotinak strana Uliksa kada sam imao 22 godine) prosto ispod površine ima nečega , nečega što nije tek populistički odjek doba u kom je autor odigrao revolucionarnu ulogu u modernom pristupu pisanju romana. Ukratko, osetio sam da nisam bio spreman ali i da ću mu se kad tad vratiti jer me je ipak nešto i tada privuklo. A vratio sam mu se preko još jednog, ne manje književnog genija , Nabokova , naišavši na njegov Esej o Džojsu, ali i preko svog kuma, studenta srpskog jezika i književnosti, veoma učenog i rigidnog čitaoca, zapravo nesuđenog muzičara (što je na neki način bio i sam Džojs) koji me je odmah prekinuo u iščitavanju Eseja rekavši mi da moram najpre da čitam Džojsa hronološki da bih ga bolje razumeo, i da bih shvatio zbog čega je on tako veliki, jer, kako sam kasnije saznao, iz poslednje i najobimnije priče u Dablincima je nastao motiv za roman 20. veka (Uliks). I tako sam krenuo redom, od Kamerne muzike, njegove prve zbirke pesama, i Dablinaca, zbirke kratkih priča, kumulativno poređanih po snazi utiska, stilu, skrivenim motivima, ali i dobrim delom u početku zbirke, rastom glavnog junaka koji će se kasnije razvijati u Portetu umetnika u mladosti u famoznog Stivena Dedalusa koji predstavlja arhi sliku delikatnog stvaralačkog uma, onog “koji može sa jezikom šta god poželi” (iz pisma Samjuelu Beketu”) i onog koji neće:

” služiti onome u šta više ne veruje” …”zvalo se to moj dom, moja otadžbina ili moja crkva” i koji će pokušati da se izrazi u nekom obliku života ili umetnosti što slobodnije može i što potpunije može, služeći se u svoju odbranu jedinim oružjem koje sebi dozvoljavam – ćutanjem, izgnanstvom i prevejanošću.”

Sama zbirka se sastoji od 15 priča koje idu sledećim redosledom:

Sestre
Susret
Arabija
Ivlin
Posle trke
Dva zavodnika
Pansion
Oblačak
Prepisi
Prah
Bolan Slučaj
Bršljanov dan u prostorijama odbora
Majka
Milost
Mrtvi

Sestre , Susret i Arabija su priče u kojima je glavni junak verovatno potonji Dedalus, odnosno sam Džojs, dok se od priče Ivlin , autor okreće sudbinama i slučajevima žitelja Dablina tog doba. Kroz zbirku provejava snažan ustajali duh grada , sva dekadencija, ali i vizija čovečanstva u budućnosti: društva ogrezlog u alkoholizam i opijenost uopšte ,verske i političke nesuglasice, oportunizam, niska odmeravanja među prijateljima, interesne građanske, verske, i odtale grupe, sitna politikanstva, ali univerzalni motivi detinje čiste zaljubljenosti, slepog majčinstva, želje za avanturom, požude i proste sreće.
Prosečnom čitaocu 21 veka ovo neće biti ništa novo, pogotovo ako se uzme u obzir stil i jednostavnost , ali i očigledno autorovo koketiranje sa duhom vremena , duhom Dablina tog doba, koje , sa ove pozicije može delovati kao farsično, možda negde i trivijalno. Ipak, verujem da je autor to uradio sa namerom jer je tako stvorena jedna ‘barokna’ živopisna ‘patina’ ambijenta koji provejava kroz svaku priču u ovom izuzetnom delu, i koja na izvestan način (barem je tako u mom slučaju) uljuljkuje čitaoca i rasipa mu fokus od one famozne , kad kad nepotrene želje da “što pre sazna šta će biti” ili ” o čemu se ovde radi u stvari?” Kod Džojsa toga nema. Nema katarzičnih završetaka sa jasnom poukom, nema satisfakcije i razrešenja, ali uvek ima “nečega” ispod poetski konstruisane površine. Osim u poslednjoj priči, ali samo delimčno.

Posebno mesto, razume se, uzima priča Mrtvi, priča u kojoj takođe ima izvesnih autobiografskih obrisa i insinuacija i koja, iako tehnički zaokružena u odnosu na, manje više, sve ostale, i sa gotovo dramatičnim krajem, zapravo od starta navodi i priprema čitaoca na to kroz vešto postavljene reči na određenim mestima, opise, ali i kroz dijaloge .

Nisam dovoljno učen da bih pokušao da dešifrujem svaku priču pojedinačno ali sam pod dovoljno jakim utiskom da pokušam na lakšim primerima (preskočiću 5. 12. 13. i 14. priču) , u par rečenica, kroz moje viđenje motiva približim čitaocu zašto je ovaj pisac toliko veliki i zašto zapravo nikako nije dosadan, kakvim ga mnogi smatraju, s’tim što ću se na određenim pričama( za koje imam više samopouzdanja) zadržati. Takođe, pokušaću da kroz biografske elemente autora pojasnim i približim čitaocu sve ono što bi moglo biti zajednički element u svim pričama.

1. Sestre.

Priča govori o smrti lokalnog sveštenika Flina komšije i učitelja trinaestogodišnjaka iz čije percepcije ide razvoj radnje. Sveštenik inače umire od paralize, i dečak, koji je upoznat sa situacijom, svake noći prolazi gledajući u prozorsko okno učiteljeve sobe u iščekivanju da će ugledati upaljenu sveću koja će označiti učiteljevu smrt. Dok to čini , često se poigrava, to jest, ponavlja reč ‘paraliza’.
Sam naziv priče je nelogičan do poslednjih nekoliko pasusa i dijaloga sestara za odrom pokojnika u kom se razotkrivaju neke stvari zbunjenom čitaocu. Ali to je isuviše lako (raz)rešenje . Tajna je u rečima koje se u završnom dijalogu ponavljaju ali i na nekim mestima ranije (reč gnomon- sunčev časovnik, ali i “onaj koji zna, razume” , “tumač, i reč simonija- pokušaj “potkupljivanja” svetog duha), kao i u nedovršenim rečenicama u dijalozima odraslih kada govore o svešteniku….
Ukratko, sama radnja i značenje ove veoma upečatljive priče bi bila sledeća:
Sveštenik je ispustio putir tokom jednog od poslednjih obreda za koje je bio zadužen.
Kako je jedan od onih koji religiju shvata na, očekivano, dogmatski način pun pravila i obreda, reagovao je na svoju nesmotrenost (putir sadrži, za oca Flina direktno Hristovo prisustvo) sa užasom. Očekivao je kaznu, nedvosmislenu kaznu od boga, ali kazna je izostala. Ništa se nije dogodilo. I taj izostanak kazne ga je doveo do sloma i pogoršanja opšteg zdravstvenog stanja.
Jer, kako dogmatski uobličenom umu pretpostaviti logiku i slobodnu misao,zašto nema kazne ako je vera, kroz dogmu bazirana na istoj ?
Zato se sveštenik sve više udubljuje u obimne knjige tražeći odgovor na pitanje zašto nije kažnjen za tako očigledan greh. Iscrpljuje sebe simonijom jer pokušava da materijalizuje Duh kroz intelektualni napor istraživanja! Jer pokušava da sebi stvori materijalni ekvivalent duha.
Na simoniju zapravo ukazuje njegovo bekstvo od bilo kakvog stvarnog razumevanja neposrednog iskustva i iskrivljeno vraćanje na dogmatske odgovore u koje više ne veruje.
Vrlo mudro postavljena dilema u priči koja se završava nejasnim dijalogom dveju sestara za odrom, i koja, spolja gledano, ostaje “da visi u vazduhu”
Ali zašto se ova priča zove “Sestre” ?
One ovde , osim usputnih komentara nad kovčegom ne čine nikakav poseban element.
Ipak, iz Elizinog govora saznajemo da one potiču iz nižih slojeva društva, a u takvim porodicama, poslati dečaka u sveštenike obećavalo je izvesnu društvenu prednost, naravno, bez obzira na to da li je dečak stigao da oseti stvarni religijski poziv.
Dakle, sestre postoje jedino u odnosu na položaj brata jer im je on jemstvo za određeni društveni status.

2. Susret.
Ovu priču ću samo kratko pokušati da dočaram čitaocu.
Govori o mentalno izvitoperenom, ispervertiranom starijem čoveku kog sreću dvojica odbeglih dečaka u želji za avanturom odlaska na suprotni deo grada od onog u kom žive pod alibijem nastave u školi.
Zbog ove priče je Džojs imao probleme kod pojedinih izdavača, koji su ga uslovljavali da je izbaci jer, pretpostavljam, insinuira na pedofiliju i čedomorstvo.

3. Arabija.
Sumorna i lepa priča o istoimenom vašaru u Dablinu na koji pokušava da stigne dečak u želji da poklonom impresionira devojčicu u koju je zaljubljen, ali priča koja govori mnogo više od toga. Motivi su takođe skriveni u kratkim i upečatljivim dijalozima.

4. Ivlin
Priča o mladoj devojci koja , u želji da pobegne od nasilnog oca koji joj svojim nepredvidljivim temperamentom od malena uliva strah ,napade panike (“lupanje srca”), ponižava je i tetoši, pokušava da se odvaži na prekookeanski odlazak sa svojim zaručnikom ali, u poslednjem momentu,, gotovo filmski , skrhana strahom i brigom , odustaje.

6.Dva zavodnika
O razmeni iskustava dvojice momaka , od kojih jedan slovi za iskusnog zavodnika koji u svakom momentu zna kako dopreti do žene, dok drugi, mladi entuzijasta, sluša i bodri starijeg , čak sudeluje indirektno u njegovom “ulovu” za to veče, iako se osnovi, latentno podsmeva svom saborcu. Zapravo i jedan i drugi su strašno nesigurni, bez novca i potrebno im je da se bodre i lažu kako bi pred sobom izgradili lažnu sliku donžuanstva. U prilog tome idu i vešti Džojsovi opisi fizinomija oba junaka, ali i komični dijalozi.

7.Pansion
Veoma lukavo postavljena priča o ljubavnom zanosu između tridesetpetogodišnjeg stanara pansiona gospođe Muni i njene devetnaestogodišnje ćerke, o nametnutim moralnim normama koje u sprezi sa neurozom vere ne ostavljaju slobodu izbora ljubavnicima , ali od njih čine i špekulante. Sjajni opisi toka misli devojke koja ostaje sama u sobi svog ljubavnika dok ovaj odlazi da se nagodi sa njenom majkom.
Univerzalna, ali majstorski iznesena tema.

8. Oblačak.
O susretu dvojice prijatelja, malog Čendlera i Galahera, osam godina nakon Galaherovog odlaska iz Irske.
Mali Čendler sada radi u kraljevskoj advokatakoj komori. Zovu ga Mali ,ne toliko zbog visine koliko zbog tananosti i prefinjenosti, bele puti i zlatne, pravilno očešljane kose. Galaher, iako zanesenjak i pijanica,kadkad i neotesan , uspeo je da u međuvremenu postane veliko ime londonske štampe. Njihov susret se polako pretvara u priču o Galaheru jer je Čendlerov život promašen i dosadan (tako on misli) , ima miran i dobro plaćen posao ,mladu suprugu i novorođenče. Iako ceni Galahera i ume da prepozna to što je prijatelja odbacilo u orbitu neslućene slobode, on ne može a da mu ne zavidi.
Scena povratka kući i plač deteta u očevim rukama mnogo više govore o nezadovoljstvu svojim životom nego dotadašnji razvoj priče.

9. Prepisi
O Faringtonu , zaposlenom na prepisivanju dokumenata i ugovora u pravnoj kompaniji, koga , kasnije ćemo saznati , s’pravom muštra i opominje nadređeni,gos’n Alejn jer ovaj nije u stanju da se usled galopirajuće ovisnosti o piću fokusira i odradi minimum svoje norme.
Mučna priča o alkoholnom adiktu koji beži sa posla kako bi brzinski otpio crnog pivo i umanjio anksioznost. , ali koji na kraju dana usled nedostatka novca dolazi kući i maltretira jedno od svoje petoro dece…

11. Bolan slučaj
Priča o vanbračnoj aferi gospođe Siniko, četrdesettrogodišnje supruge kapetana broda koji saobraća na redovnoj liniji od Dablina ka Holandiji i sredovečnog samotnjaka/ nihiliste, gospodina Dafija koji iz ubeđenja da je svaka veza- veza tuge, naglo prekida višegodišnju tajnu raomansu i vraća se svom samotnjačkom životu.
Priča sa elementima Ane Karenjine.

15. Mrtvi.
Priča prati tok misli mladog Gabrijela, naročitog gosta na redovnoj božićnoj zabavi kod svojih tetaka gospođe Kejt i Džulije, jedine dve preostale sestre i njegove sestre od ujaka Meri Džejn, koju su od malih nogu uzele na staranje nakon smrti brata. U svečanom ambijentu koji suvereno vlada među dobro znanim gostima zna se redosled svih protokola i Gabrijel je deo nekih, jer treba da održi pripremljen govor pred zdravicu a nakon pevanja tetka Džulije. Dinamična je atmosfera i u jednom momentu radnja preteže ka raspravi koja se povela između gospođe Ajvors, jedne mlade gošće i gospodina Gabrijela i koja se zatim nastavlja tokom plesa a koja se tiče nedovoljne ljubavi prema svojoj zemlji. Glavni junak oseća potrebu da joj odgovori indirektno, kroz govor koji će održati ali gospođa Ajvors iznenada odlazi svojim poslom u pravcu mestašca po imenu Galvej. U mislima mladog Gabrijela, svaki put kada nema interakcije sa gostima sve vreme se provlači motiv snega, vlage , lutanja, šetnje uz kej (na jednom keju , uz Reku Lifi, mladi Džojs je prvi put ugledao Noru Barnakl, svoju buduću suprugu) ali i prolaznosti, nesigurnosti u sebe , svoj govor koji je pripremio. Kasnije , fokus mu se skuplja u obožavanu mu ženu ,Gretu. Jedino je siguran u sreću sa njom.

Nakon dirljivog i nadahnutog govora i vesele večere gosti su se razišli po sobama. Gore , negde na spratu nasuprot predsoblju u kom se spremaju gosti za odlazak, čuje se klavir i promuklo pevanje izvesnog gospodina d’Arsija .
Greta stoji odsutno na vratima sobe i bez disanja sluša pesmu okrenuta leđima svome mužu koji je odozdo sa naletom čežnje i obožavanja posmatra.
Pesma se zove Cura iz Ogrima i govori o mladoj ženi koju je zaveo izvesni lord i koja dolazi po kiši, sa detetom u naručju i moli da je puste u njegovu kuću.
Kasnije, u hotelskoj sobi u naletu požude biva odbijen od strane svoje supruge koja mu uz plač otvara dušu, rekavši mu da je kao sedamnaestogodišnjskinja bila u vezi sa mladićem iz Galveja po imenu Majkl Djuri, koji se razboleo od upale pluća i koji je , saznavši da se ona seli za grad, došao bolestan da je moli da ostane , nakon čega je posle sedam dana izdahnuo od posledica izlaganja hladnoći.

Ono što je zajedničko svim pričama je snažan religijski imperativ koji , gotovo do neuroze uobličava moralno saznajni diskurs svakog pojedinca, bilo da se radi o petogodišnjem dečaku koji pod naletom batina pijanog oca želi da , umesto njega peva “Zdravo Marijo”pa sve do pijanaca koji idu kod sveštenika po milost(istoimena, pretposlednja priča) u želji da se grupno izleče jer je tako lakše, bilo da je nacionalni momenat u pitanju.
Pretpostavljam da je to mladalački Džojsov obračun sa verom jer je odbio sveštenički poziv uprkos kasnijim apelima umiruće majke da se vrati crkvi.
Naravno, drugi motiv je Dablin koji gotovo da dobija na mitskoj snazi u Džojsovim prričama, pun lepote, nemorala, poroka i kako sam autor kaže, vonja.

“Nije moja krivica što se vonj oseća na stranicama mojih priča. Ozbiljno verujem da ćete zaustaviti tok civilizacije u Irskoj ako ne dopustite irskom narodu da se dobro pogleda u mom fino brušenom ogledalu”

I na kraju, u svakoj priči se provlači nešto što autor naziva tehnikom epifanije, taj jedan trenutak, bilo da se krije u deskripciji, nekoj reči i ili neizrečenosti koji kod delikatnog čitalačkog uma “pali lampicu” .

Zar nije majstor?

Uživajte u knjizi, ko može, jer ova zbirka je tek početak razvoja umetnika u mladosti. Možete li da zamislite kakve su one koje slede?
Ja svakako jedva čekam da saznam.
Pružite Džojsu šansu jer , sve što mu treba je

“…savršen čitalac sa savršenom nesanicom”

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Nenad Milenković - Panić

Nenad Milenković - Panić

Nenad nam dolazi iz Grocke (Beograd) oženjen je i otac je dvoje dece. Radi u GSP-u kao vozač već 15-ak godina. U poslednje 3, 4 godine, sa svojim prijateljima na fejsbuku, deli napisano, nekad su to i duže priče. Objavio je do sada oko 40 postova te sadržine i nekih 17, 18 priča, pesama, 'polu pesama", fiktivnih dijaloga itd. Dodatna zanimanja su mu, naravno koliko mu obaveze to dozvole, moleraj i poljoprivreda.

Ostavite komentar