Letu Štuke, Letu Gerila, Letu Novi Sad

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

”Cijeli život za ideju, tvoje riječi su u spreju
 Zato nemoj da te puca…”

Paranoja. Pročitao sam skoro izveštaj sa svirke benda Letu Štuke, gde je autor, verovatno u želji da pohvali bend, naveo kako je Šaranova muzika alternativna i zapravo nema veze sa sevdahom. Nešto što je alternativno, ne mora nužno značiti da nije sevdah. Hajde prvo da to rešim, nazovem stvari pravim imenom, pa idemo dalje, što bi rekao Dragan Nikolić u onom filmu.

”Sevdah je bol koji pjeva. To je posebna vrsta boli, ljubavne boli, dakle, boli koja raduje i radosti koja boli – volšebna dijalektika paradoksalnog emocionalnog miksa” (prim. aut. Iz knjige ”Sevdalinka – Alhemija duše”-  profesora doktora Esada Bajtala). Reč sevdah je nastala od arapske reči ”sawd” iliti crna žuč, supstanca koju je Aristotel smatrao odgovornom za sva mračna i depresivna raspoloženja kod ljudi.  Ako uzmemo da je sevdah jednako bluz, a bluz kada se dobar čovek oseća loše, onda Letu Štuke zapravo jesu sve to, između toga što su jedan od najuspešnijih rokenrol bendova u regionu (kako glupa reč). Alternativni rokenrol sevdah u doba neoliberalinog kapitalizma, okružen kamerama na svakom ćošku i po kojim selfijem sa iskeženim grčevima koji treba da liče na osmeh. Bend koji je autentičan po mnogo čemu- časna reč.

”Zatvorite sve prolaze, i uske a i široke, al’ ostavite jedno mijesto…”

Ništa od tog jednog, ovaj put. U Gerili nema slobodnog ”mijesta za dvoje”, a pazi, četvrtak je. Prvi utisak koji mogu da steknem je da ljudi koji su došli zaista ozbiljno i posvećeno Vole ovaj bend, sa velikim V, i ono što je najvažnije, vidi se iz aviona da veruju Šaranovim tekstovima i stvarima koje čovek peva. Razmena energije na relaciji bend-publika je verovatno nešto najlepše što može da se desi na koncertu, a kao neko ko je bio na obe strane potpisujem da se to ovde desilo i to ozbiljno. Bend strašnu energiju šalje publici sa bine, a takođe im se istim intezitetom vraća, kao bumerang. Akcija-rekacija, valjda. Da li je onda potrebno ulaziti u opšta mesta onih koji izveštavaju sa koncerata već dokazanih bendova i kroz cele redove teksta besomučno provlače fraze kao što su: redosled pesama, prepun klub, horsko pevanje, odlično sviranje? Naravno da nije. Te stvari bi trebale da se podrazumevaju, inače bend ne bi bio tu gde jeste, zar ne? Da, naravno da publika peva ”Tesla”, ”Minimalizam”, ”Sami”, ”Šutiš”, ”Mjesto za dvoje”, ali iz tih glasnih žica izlaze i stihovi novih pesama sa njihovog poslednjeg albuma ”Topla Voda.” To opet bend stavlja na ”slatke muke”, jer za dva sata koncerta ne može da odsvira sve pesme zbog kojih su ljudi došli, tako da pojedinci odu kući uskraćeni za baš onu pesmu koju su možda očekivali, što može biti samo povod za češće druženje Letu Štuka i novosađana. Letu Štuke su jedan od onih bendova čija publika teško izdvaja ”Top ten” listu, a i kada ih izdvoji, ne budu iste pesme. A to nam govori, šta? Da je bend jako raznovrstan.

”Didžej se zadaje lud i mlad, puca nas špica, a vilice rade, selfi za Fejs: mi, ispod nas grad, galopiramo nebom od marmelade…”

Znak da je bend uradio dobar posao ove večeri je i to što se publika nije hvatala svojih telefona i iz lokala bežala na neko “drugo mesto”, u imaginarni svet na društvenim mrežama. Ljudi vole da se uslikaju, pohvale svetu gde su bili, šta su jeli i sa kim se druže. Ovde je većina htela da uhvati i zadrži sebično taj trenutak za sebe, bez da ga sačuva na telefonu. Razmenjivali su se međusobni pogledi, pratila su se dešavanja na bini uz aktivno učestvovanje u pravljenju dobre atmosfere. To se zove valjda uspomena. Uspomena koja traje i bez snimka ili fotografije, a kao takva je možda i najvrednija. I kada bi zasijao neki telefon, to ne bi trajalo duže od 15 sekundi. Znači da je bend uspeo u tome, da kroz ceo nastup, drži pažnju na sebe, što nije ni malo lagano u 21. veku kad se ceo život sveo na klik, singl, treiler, tizer i stori.

                               ”Bogati roditelji ne žale, za svoju dječicu dat će baš sve, prodaju šume i hidrocentrale i pola države…”

I dok oni rade to što rade, mi smo još u Gerili i slušamo Letu Štuke. Zbog čega je ovaj bend danas značajan i zbog čega se Dino Šaran izdvaja kao autor? Dobri tekstovi i dobra muzika a opet pesme uspeju da dođu do publike i postanu hit, tako retko zar ne? Izgleda da jeste. Politička prekorektnost je ubila tekst u rokenrol muzici, ali Letu Štuke su konkretne kada su te stvari u pitanju i veoma jasno otpevaju to što ih, ili što nas tišti i to kroz melodičnu formu, što danas jako fali. Koliko god ova muzika bila alternativna, zapravo ima pop strukturu pesama, i da, da smo ”negde dalje od laži i demona Balkana”, ili da nismo upropastili popularnu kulturu, ovaj bend bi pravio koncerte po stadionima. Osim socijalno angažovanih tekstova, kada naprave ljubavnu pesmu uspevaju da zaobiđu patetiku, što retko kojem bendu polazi za rukom. I moje neskromno mišljenje je da pesme na akutelnosti neće izgubiti ni kroz 20 godina. Eto, to su neki od razloga zašto je njihov frontmen jedan od trenutno najznačajnijih ljudi sa svetle strane muzike.

Jer sve ove pješačne kule moraće opet od nule u mrak kada progna sve dane i digne oceane crvene i slane…”

Kažu da se Leonardo da Vinči nije ničega bojao, osim nesavršenosti. Zato, kada se desi prilika da su u tvom gradu, pravac na Šarana i njegov bend. Iz iskustva znam da su njihovi koncerti skloni nečemu što se može nazvati muzičko savršenstvo. Od ove ekipe možeš zaista dosta toga da naučiš, ako si sklon učenju, uz malu, ili ‘pak malo veću dozu muzičarske sujete jer nisi napisao neke od njihovih pesama, a ako si publika-  prepusti se i uživaj. A to možeš uraditi već 08.11 u FEST-u, u Zemunu.

P.S. Možda i tamo budu imali specijalnog gosta kao i u Novom Sadu. Koju su pesmu pevali, i šta je publika skandirala posle ove pesme- neka ostane slatka tajna za one koji su bili u Gerili.

”Recimo, uzmimo muziku. Sa stvarnošću je najmanje povezana. Tačnije ako i jeste povezana, onda je to bezidejno, mehanički, praznim zvukom, bez asocijacija. A ipak, nekim čudom muzika dopire do same duše. Šta to odjekuje u nama kao odgovor na buku dovedenu u sklad i pretvara nam je u izvor uzvišenog užitka, ujedinjuje nas i potresa?” Andrej Tarkovski- Stalker (1979)

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Nenad Baraković

Nenad Baraković

Nenad Baraković Bara je autor Gledišta, dolazi iz Novog Sada gde je i rođen 1991. godine. Doživotno potlačen, društveni aktivista, pank-roker, muzičar, tonac, novinar i pisac u pokušaju.

Ostavite komentar