EMOCIONALNA FORENZIKA

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

sezona je sahrana već godinama

svaki put

ispod levog plućnog krila

dublje ulubljenje

ali moramo dalje

njihovi kreveti su raspremljeni

čekaju drugo telo

u mučnostima svih tih neupotrebljivih vena valja se kraj

niko nije zaslužio onako da živi, kažemo

ko želi kosti preumorne i lošu krv

posle duge strepnje

u mraku na kraju beskrajnih bolničkih hodnika

ljudi samo nestaju

ko je sledeći

svet je posebno osetljiv na decu

ponekad pošaljemo poruku za pomoć

nadamo se da će nâs nesreća zaobići

SMS empatija kao tiha krivica preživelih

bespomoćni smo

strahujemo

od nepredvidljivosti ponašanja sopstvenih ćelija

čitavog života strepimo

od rezultata koji kažu da ništa nije u redu

od nepredvidljivosti puteva kojima jure

kamioni preveliki u odnosu na naša mala kola

nadamo se da će ostati bez kontakta

očekujemo da je život dobar prema nama

naučili smo da štedimo srce ali

prolivamo ljubav samo tamo gde nam se ne vraća

samo tako smo sigurno bezbedni od gnjecave bliskosti

poistovećujemo sebe sa svojim karijerama

kažemo da ne volimo moć a za njom izgaramo

katalog naših iskustava postaje sve deblji

– a šta uopšte znaš o ljubavi –

nemaš nikoga za koga bi umro

buktimo na poslu, umorni smo za zagrljaj

koji nas pitomo dočekuje na vratima

vodimo ljubav u tišini da odagnamo prizore iz vesti

svađamo se tiho, pristojno, civilizovano

nikada ne vrištimo volim te, nemoj da ideš

to rade samo ludaci koji vade pištolje

zato mi ne verujemo u glasne ljubavi

volimo odmereno

opasani zidovima zaštite

procenjujemo ulog ne zovemo prvi

čekamo da budemo zvani

ne odgovaramo na poruke danima

hranimo nečije nade da bismo ih posle spalili

onda opet malo hranili, mrcvarimo tuđa srca

igramo se po pravilima koja smo sami smislili

moramo da delujemo skupo, jer, kako bi nas inače iko želeo

dostojanstvo je važnije od ljubavi

vrištimo dok svršavamo samo da damo znak da smo živi, ali

ne govorimo kroz jecaje ti si mi sve jer

šta će drugi pomisliti, da nemamo ništa

ogoljavamo se iz očaja ne iz intimnosti

podrazumevamo

one koji nas vole

to su naši dosadni pohabani dvosedi stočići

retko ih slavimo

varamo one koji nam veruju

ne govoreći im gde nas boli

već se sami krpimo tuđim zagrljajima

i onda se vraćamo u krevet i kažemo sebi desilo se ali

nikad više

do sledećeg puta

puni smo tajni, zidova, deformisanih dečjih ideala,

prekinutih tokova uzburkane krvi,

kao da ne pomišljamo da su iza ugla možda

baš ona kola

koja će nas ubiti

pre nego što smo saznali kako je

voleti se sa nekim bez kože

dobrote se uvek prekasno setimo

želim da me voliš toliko da mogu da podnesem svet

toliko da mogu da savladavam život svakog dana

iznova

želim da me voliš toliko da se ne bojim

ako mi stignu oni rezultati

ako dugo budem gledala samo hodnike bolnica

sve dok ne nastane beskompromisni mrak

važno je da smo se budili zajedno

dok sam imala telo

i koliko ranjivo smo se voleli

i dok budem brojala poslednje kapi infuzije,

misliću na one tvoje fotografije na mom stolu

ti u mornarskom odelu odlučno gledaš pravo

ti u miki maus majici, smeješ se

i dok me mrak bude preuzimao imaću

isti onaj osmeh kao kada mi sunce dodirne

obraz dok spavam a osećam tvoj nos odmah pored svog

neću se plašiti

dok me mrak bude preuzimao

ti ćeš uvek biti

moja jedina, jedina svetlost.

Autor : Ognjenka Lakićević


*Pesma je originalno objavljena u zbirci pesama “Ljubavna pisma Guglu” koju je izdala Književna radionica Rašić 2017. godine

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Gledište

Gledište

Gledište je kulturni portal, mesto gde se promoviše pisana reč i podstiče kreativno razmišljanje.

Ostavite komentar