Legat za oko i dušu
Prvi put posle čak četiri decenije u do sada najvećem obimu prikazan je Gvozdenovićev poklon gradu Beogradu i to povodom 120 godina od njegovog rođenja.
Istančan osećaj za boje, za njihove tonove i njihovu neusiljenu usklađenost svaki put nepogrešivo izranja iz dela Nedeljka Gvozdenovića (1902‒1988), gde god i kada god da su izložena. Tako je i u Kući legata, na postavci koja do 24. marta prvi put posle čak četiri decenije u do sada najvećem obimu prikazuje njegov poklon gradu Beogradu i to povodom 120 godina od njegovog rođenja – njegov legat.
Govoreći o detaljima izložbe koja je više nego prijatna za oko i dušu u ovom vremenu teških i turobnih tema, Nada Simulov Timofejev, istoričarka umetnosti iz Kuće legata i autorka postavke, kaže da je pred posetiocima izloženo čak 40 ulja na platnu/kartonu od 45 koliko ih ima u zbirci, kao i brojni radovi na papiru u raznim tehnikama (tempera, akvarel, crtež) od ukupno 517 koliko se čuva u ovoj kolekciji. I nastavlja najpre o samom istorijatu zaostavštine jednog od naših najeminentnijih slikara i to citirajući anegdotski samog Gvozdenovića i njegovu izjavu datu svojevremeno za nedeljenik NIN:
– Moram reći da sam za svoga života naslikao oko 1.700 do 1.800 slika. Godinama se od nekih značajnih nisam odvajao. Nešto se i prodavalo, manje nego danas, ali ja sam imao lepa primanja kao profesor na akademiji, a nisam imao bogzna kakvih potreba: niti su me interesovala kola, vikendica, neko letovanje, vi znate da nigde ne mičem iz Beograda. Tako da sam bez nekog unutrašnjeg samosavlađivanja te slike ostavio da stoje kod mene, ne misleći šta ću sa njima da radim. I ne znam ko mi to dođe i postavi mi pitanje: „Šta ćete da radite sa ovim slikama ovde?” Prosto kažem jedno glupo pitanje – „šta ćete da radite sa slikama”. Kad, malo posle počeh da mislim – pa, stvarno, šta ću da radim? Ne mogu valjda sada da uzmem pa da kažem, hajde narode, navalite, kupujte. I onda, dođe Lazar Trifunović pa i on reče – „Što ne biste poklonili Muzeju savremene umetnosti?” I tako počnemo razgovore i pregovore, ali tamo-vamo iskrsnu neke teškoće, vidim neće se to realizovati, a kad poklanjam, želeo bih bar da to vidim za moga života. Onda sam rešio da to prebacim na grad. Kad sam to prvi put rekao bivšem predsedniku Žiki Kovačeviću, i koliko novaca uz to dajem na raspolaganje, čovek uzviknu ‒ Uuu, kako da ne, prihvatamo poklon!”
Kako je naveo, a naša sagovornica podseća, kada je reč o pomenutom novcu, ta materijalna sredstva bila su ostavljena pod uslovom da se taj iznos utroši kao investicija za realizaciju projekta galerije legata, to jest za obezbeđivanje stalnog memorijalnog prostora u jednoj od zgrada u starom jezgru grada.
– Na sednici Skupštine grada Beograda 21. aprila 1980. poklon akademika Nedeljka Gvozdenovića je prihvaćen, što je potvrđeno i potpisivanjem Ugovora o poklonu 29. aprila 1980. između Gvozdenovića i grada Beograda. Konačno, ideja je realizovana 23. decembra 1983, kada je za publiku otvoren Legat Nedeljka Gvozdenovića. U zgradi u Knez Mihailovoj 46 prvu postavku sačinjenu po izboru samog darodavca otvorio je tadašnji gradonačelnik, arhitekta Bogdan Bogdanović. Druga postavka, praćena katalogom sa tekstom Miće Popovića „Nekoliko ideja povodom nove postavke u galeriji Legat Nedeljka Gvozdenovića”, urađena je 1986. ali nije zaživela jer je već 1987. legat trajno zatvoren zbog rekonstrukcije Knez Mihailove ulice – priča Nada Simulov Timofejev i dodaje:
– Brigu o poklon-zbirci, koja se odnosila na čuvanje, obezbeđenje, stručnu obradu i izlaganje, grad Beograd je poverio Muzeju grada Beograda (ugovor od 29. 12. 1983), a potom 2007. godine predat je na staranje Kući legata. Zbog neadekvatnih uslova u prostoru Kuće legata u Knez Mihailovoj 46, njegova dela poklonjena Beogradu samo su povremeno izlagana jer mogućnosti za stalnu postavku nema pa je ovo sada zaista zgodna prilika da se ona vide u ovom obimu.
Izdvajajući neke pojedinosti, ona za Politiku kaže:
– Najveći broj slika koje imamo su one koje su nastale u poslednje tri decenije njegovog života (1961‒1984), iz perioda kada je već formirao svoj prepoznatljiv slikarski izraz: paravani, police, ramovi, štafelaji, skulpure, keramike gube predmetno značenje, svedeni su na likovnu formu i površinu, u neiscrpnim varijacijama grade i razgrađuju, šire, sužavaju ili produbljuju prostor, kao mrlje ili monumentalne forme. I kad slika predele, pejzaže, Gvozdenović je zaokupljen njihovom likovnošću i atmosferom, ritmom ostvarenim bojenim plohama, čiju mirnoću ne remete ni izdvojeni koloristički akcenti. Imamo samo jedno ulje na platnu iz njegovog ranog, predratnog perioda. To je slika „Dedinje” iz 1934. Taj period, kad on tek formira svoj slikarski jezik, dopunjuju radovi na papiru – autoportreti, portreti prijatelja i prizori iz Beograda (Slavija, Park Manjež, Zeleni venac, Topčiderska česma…). To su radovi koji i čine najveći deo zbirke, nastali od 1923. do 1984, koje je Gvozdenović brižljivo čuvao dok pojedini nikad nisu izlagani.
Politika
