LABUDOVO JEZERO

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Išla sam sa bivšom balerinom na najpoznatiju baletsku predstavu.
Moja ćerka je bila najsavršeniji labudić. A kako sam zavolela i odraslu balerinu, koju nisam rodila…

Konačno na belim stepenicama SNP-a… Dvanaesti februar. Izolacioni kalendari, maske na ustima. Svetovi za sebe, emocije po svima.
Pljušti plava svetlost sa neonke. Ovaj svet koji korača, sad mi liči na one igre koje smo igrali da bi nam se zavrtelo u glavi.
Da li je?

Ostrvo-Selimović?
Ne. Labudovo Jezero. Čajkovski.
Nigde pompeznog bilborda. Nigde ogromnog plakata. Nikakva vrištanja i sudari. Aladine, sleti mirno. Na platou je sva čistina i mir, gotovo ti se crveni da kročiš.

Da. Crvenilo se nakon čistog i savremenog predvorja. Nakon stilizovanih platoa za garderobu. Led lampice i sjajan crni zid, za tek po koju devojčicu sa bestidnom pozom za malu kutiju za svet. Pola sveta. Pola zida, pola minute, pola života. Pola sata pred…

Važno je gde sediš. Ako voliš da vidiš klarinet i simfoniju. Ženu koja svira udaraljke. Svi u poznatom svetu zaokruženom u potrazi za čarolijama note. Oni ne pričaju. Smeju se jer se jedan malo prešao. Žao mi što nisam čula u čemu.

Dodaju bočicu vode saradniku u ćošku. Svako svira svoje. I smeju se. I to mi zvuči kao simfonija koju volim.
Iskreno. Napućeno da proizvede ton.

Negde Bog zna gde stigoh, pogasiše svetla.

Moja devojčica razdragana, da se osetilo kroz jasno razdvojena sedišta. Ohmmmmmm…. Uzemljiću se da ne poletim.

Iza ogromnog crvenog pliša, koji se razmače, bljesnuše crne čiste i ogromne ravne daske, nad njima prizor sa paunovim perjem, na panelima koji te odvode pravo u sanjarenje.
E, tu sam te čekala!


U kostimima kraljevske svite, na sceni se pojavljuje i baletska trupa. Među njima i dvorska luda. Naravno da je tako i plesao.
A prizor sa krvavim stopalima pod baletskom obućom, znaju oni koji vrednuju trud.

Vrednovala je i publika.
Prvi put kada se prolomio aplauz, gotovo da mi se ukočila ušna školjka od jeze.
Da baš sam se uzemljila. Da su pustili struju kroz stolicu, ne bi mi izazvali veću emociju.

A tek je počelo.
I uz sve to na sceni, gledam i oko nje. Onaj vragolasti sastav sa instrumentima, sada je miran i u formaciji koju vodi veoma ritmičan čovek, kom ne vidim drvce za navođenje.
Pa da li sam mogla da dobijem više?
Dve grupe vrhunskih umetnika u punom sjaju zlatne aure.

Na sceni su sada prelepe devojke u belim kostimima. A moje nestrpljenje me pita- jel to tako i u teatru „Baljšoj?“, jel će da obuku i one sa perjem?

Čekaj! Uživaj! Pogledaj kako pomeraju kažiprst.
Opet sam se naježila.
Taman sjajno što su krenuli da tapšu.

Da li da opisujem sve karaktere ili ćete mi verovati na reč? Ipak bi trebali da ih upoznate sami.

U sred Novog Sada – balerina iz Kine. Po okicama što sijaju i prelepim kosinama- moje slabovide okice su je primetile.
Našla je svoje jato. I savršeno se nadovezuju.
Paralela mi u glavi izbacuje smicalice iz filma koji sam gledala na ovu temu.

Dopao mi se, ne kao ovo što gledam. Jer gledam nevidljive zone oko njihovih napora da svaki mišić dovedu naredbom mozga u formu da na jednom prstu odskoče i doskoče. Mirno, graciozno i da mi u publici aplauzom kažemo koliko tačno smo primili ljubavi iz one koju su nasuli u pokret.

Verovatno sam previše boravila u četiri zida.
Ma kako da ne. Nego sve drugo ima i drugi cilj.

Ovaj mi je sinhron. Da najuzvišenijim iskazom pokaže i nevidljive svetove. Oko vezane mašne glavne labudice.

Činove i sve drugo nisam čitala. Zaboravila sam od uzbuđenja i da mislim na tu malu knjižicu. Ma nije mi ni trebala.

Sve su mi rekli.

A rado bih prenela i vama, barem reklamni deo linka, gde se vide oba labuda u borbi oko nje.

Šta mislite ko je pobedio?

Balet. Ljubav. Pobedila je ogromna žrtva u kojoj su prelepi baletan u belom kostimu i prelepi crni labud, osmehom i harizmom, otmeno, svaki put emitovali visoku struju.
Kakav provodnik. Bzzzzzzzzzz

On se osmehne, mi popadamo. Crni se namršti, mi se „usturimo“. A ona – ona tako gipko kao prva lala u majskom vrtu, zavede. I gledaš, tražeći vrh njenog nokta.
Već je skočila i ti se smeješ kao kad probaš trešnju.


Hvala si rekao punim bićem. I ne tražiš „Baljšoj“. Našao si „daragoj“.

Jer ove koje nisam rodila, u drugačijoj ljubavi su mi podarili inspiraciju.
Rodilo mi se najlepše osećanje. Istraj. Postoji svet iza priča da je sve postalo površno.

Svet koji do krvi usavršava maleni pomak prstom, bez samrtfona na sceni.

Autor: Marijana Kerleta

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

Gledište

Gledište je kulturni portal, mesto gde se promoviše pisana reč i podstiče kreativno razmišljanje.

Ostavite komentar