ZAGRLJAJ ZIME III
Divno se kreću.
Po najlepšim neugaženim stazama tanke patine kristalnog snega.
Skrivenim tako da postoje tek u nekoj od manje poznatih priča.
Ipak, do njih stižu najfiniji zraci sunca sa oboda zime.
Miluju joj kosu na neočekivane načine.
Iznova i iznova u nju gura svoje promrzle prste.
Nemirne.
Pije vreli pesak avgusta iz dna njenih zenica.
Njuši hranu u kragni njene jakne.
“Ližem so sa tvojih prstiju”- govori joj tuđe, svačije misli.
Mirišem mirisom doma – kaže.
Štipa je i dodiruje joj oštra ramena veličine jedra broda u boci sa porukom.
Ljubi joj beleg – čelo.
Ruke srastaju tamo gde im je mesto.
Gde će ih najbolje iskoristiti.
Ne trebaju mu.
Nije da će pisati.
Ne govore mnogo, gotovo ništa.
Njoj je hladno i radije bi ćutala o zimi.
Sa njim.
On voli zimu, i rado bi o njoj.
Ipak, o tome će drugi put.
Kada bude spremna.
U zenitu proleća.
Dok se raduje letu.
Pročitajte još:
