poezija » Gledište

Prosto je

Prosto je. Nečije te ruke nikad ne dodirnu, iako vam se prsti jure po krevetu i stežu. Nečije vas reči

Koračam po ledu istine tvojeOko mene rulja povici paroleMi nećemo dalje ovdje nam je boljeMakar pili čaja iz ledene šolje

Tup pogled sa svih strana Na tvoj korak svaki upret Uprte su oči budne. Krišom šapat čuješ neki I uperen

U proljeće Kada sve olista A sunce žarom Pupove rascvjeta Na osamku Mala Od drveta portirnica Zelenim se jorganom Pokrila

Dođe ti da vrištiš na nepravde, uvrede, teške i loše reči, nekad i na one prave. Dođe ti da sve

Ima jedna trešnja koju sam, jednom, ubrao kraj puta. Ništa slađe u životu nisam probao. Ne mogu više da nađem

Ortak te je jurio Znaš ti dobro zašto Ortak te je tražio Plaši te njegov lik On ti je velika

Ponovo iz početkaSati preispitivanjaTo je počelo onog trena kada si mi mahnulaMožda je bolje da prođe neko vreme pre novog

Neki te san tako pomeri, sa tačke u visine digne, i samo gledaš kako tamo gde si pošao da dođeš,