ČARLS BUKOVSKI: Kultna trilogija

Mislite na druge, podelite ovaj tekst

… Alkohol je verovatno jedna od najvećih stvari koje su se ikada pojavile na zemlji – naravno pored mene. Pa da… To su dve najveće stvari koje su ikada obitavale na zemlji. Zbog toga se i slažemo. Alkohol je krajnje destruktivan za mnoge ljude. Ja sam samo jedan od njih. Svo moje stvaralaštvo potiče od pijanstva. Čak sam i sa ženama, znaš, uvek bio sramežljiv kad dođe do seksa, pa mi je alkohol omogućio, seksualno, da budem mnogo slobodniji. On me oslobađa jer sam ja u suštini stidljiva, povučena osoba, a alkohol mi omogućava da budem heroj, da krupnim koracima gazim kroz vreme i prostor, da prihvatim sve izazove… I zato ga volim…

BLUDNI SIN(1982.)

    Sa korica knjige koju otvaram i prelistavam, sa korica kultnog romana jednostavno nazvanog selindžerovski Ham on rye, stresajući vremenom nataloženi zaborav, smeši mi se šeretski osmeh čoveka čije lice, prošarano ožiljcima i surovim tragovima burnog života na margini, odaje pisca neverovatnog duha, pronicljivosti i neponovljivog smisla za humor. Cigareta u ruci, zadah alkohola koji se naslućuje, seda, unazad začešljana kosa i boemski neuglađena brada, lice koje odaje čudesnu smirenost i nemar za sva jebena iskušenja ovoga sveta, okvir su slike umetnika čiji pogled i šeretski osmeh govore o nekome ko je odavno otišao predaleko, izvan svih nametnutih granica uokvirenih ljudskom glupošću i zlobom… Naravno, reč je o legendarnom američkom andergraund piscu i boemu Čarlsu Bukovskom i jednom od kultnih dela njegove autobiografske trilogije(nastale između 1971. i 1982. godine, u njegovoj najkvalitetnijoj kreativnoj fazi) epskih dimenzija – romanima o odrastanju, šljakanju, alkoholisanju i lutanju diljem slobodarske Amerike i njenog sna o uspehu svakog pristojnog pojedinca…

Po ceo dan sam spavao i odmarao se za posao. Subotom i nedeljom sam pio da zaboravim… Pa, kako se ono kaže, moraš nešto da radiš. I onda radiš bilo šta. To ti je mudrost robova… Dok traje novac, traješ i ti…

    Stari dobri Buk, alias Henry Chinasky, postao je ikona druge polovine dvadesetog veka unutar sveta istinskih buntovnika, odmetnika i pisaca koji nisu pristajali ni na kakve unapred utvrđene šablone i tupa pravila i koji su svoje burne i beskompromisne živote velegradskih marginalaca američkog društva u potpunosti pretočili u jedinstvenu prozu i poeziju ’’ulica strave i agonije“… Oduvek sam voleo i istinski cenio ovog neobičnog, duhovitog, iskrenog i hrabrog čoveka, oduvek sam voleo i istinski cenio ovog darovitog poetu čudesnog senzibiliteta i izraza, uz čije sam slavne romane i ,, zabeleške starog pokvarenjaka“ nekad davno odrastao, hraneći dušu budućeg usamljenog marginalca ’’sokovima čudesnog voća“ otpadništva i nepristajanja na ultimativna pravila i priče zlog starog licemernog sveta. Prvo što je kao nepoznati losanđeleski underground pisac objavio legendarni američki poeta Charles Bukowski( 1920.-1994.), bila je nezaboravna zbirka pesama ’’Cvet, pesnica i zverski jauk“(1960.), a nakon nje, još nekoliko desetina knjiga poezije… Za većinu, ipak, on je pre svega bio i ostao ostao autor niza kultnih romana: ’’Pošta“, ’’Faktotum“, ’’Bludni sin“,’’Žene“, ’’Holivud“ ili pak zbirki kratkih priča ’’Zabeleške starog pokvarenjaka“ i ’’Priče o običnom ludilu“…

… Seo sam na kauč. Lepo je bilo napiti se. Došao sam do zaključka da će mi uvek biti milo da se napijem. Piće je uklanjalo banalnost, a kad bi dovoljno često mogao da se ukloniš od banalnosti, možda bi izbegao da i sam postaneš banalan…

    Malo je književnih dela koja su na tako neposredan, jednostavan, duhovit i pronicljiv način progovorila o životu, o svemu onome što čovek ,,mora” da prođe u iznudi koju nameće sistem prepun lažnog morala, gluposti, demagogije, izrabljivanja i mora nepotrebnih stvari nametnutih kao lažne potrebe čoveka današnjice i bezvredni ukras malograđanštine. Priče starog pokvarenjaka o sasvim običnom ludilu, od perioda ranog detinjstva, odrastanja, sazrevanja, besmislenog rada i skitanja, alkoholisanja, bluda, klađenja na konjskim trkama, službe u pošti, pa sve do prvih literarnih ostvarenja – priča za andergraund časopise, prve zbirke poezije ,,Cvet, pesnica i zverski jauk” i romana ,,Pošta”, kroz piščev alter ego – Henrija Kinaskog vode nas bespućima uzburkane Amerike 20. veka – zemlje koju zapljuskuju protesti radikalng bitničkog pokreta, kontrakulturna revolucija neviđenih razmera ujedinjena sa beskompromisnim duhom posleratne omladine koja je kroz muziku – rokenrol i umetnost tog vremena – psihodeliju, a potom i buntovni pokret poput hipika, ujedinjena sa snažnim građanskim protestima protiv rata u Vijetnamu i rasne segregacije stanovništva crne puti ustala protiv Sistema jednog licemernog i okoštalog društva nejednakosti i potrošačkog, ispraznog mentaliteta –  i na brutalno iskren način progovaraju o stvarnom životu sa neodoljivom dozom humora i cinizma, dovodeći čitaoca do suza i zapitanosti o smislu svega – istovremeno…

Ne mrzim ljude, samo se bolje osećam kada nisu oko mene.

Slobodna duša je retkost, ali prepoznaćete je – uglavnom jer se osećate dobro, veoma dobro, kada ste blizu nje ili sa njom.

Poezija je ono što se desi kada se ništa drugo ne dešava.

Ako se desi nešto loše, piješ da zaboraviš. Ako se desi nešto dobro, piješ da proslaviš. Ako se ne desi ništa, piješ da bi se nešto desilo.

Kada piješ, to je kao da se ubiješ a onda ponovo oživiš. Ja sam tako proživeo 10-15 hiljada života.

… Galerija najneverovatnijih likova sa margine i samog socijalnog dna Amerike činila je uobičajeni mizanscen Charlesovog bitisanja. Kurve, klošari, idioti i luđaci svih mogućih profila, anarhisti, prevaranti, alkoholičari, siledžije i gomila beznadežnih slučajeva bili su milje u kojem se odvijala svakodnevna drama budućeg pisca i očajnika. Jedini lek za ovakvu nimalo zavidnu i poželjnu životnu priču, pored vlastitog šeretskog duha i sjajnog smisla za humor, Bukowski pronalazi u bezgraničoj izmaglici alkoholnih isparenja. Sav njegov budući život prosto je bio natopljen ovim ,,medikamentom” i eliksirom života, dok su sva njegova buduća dela odisala alkoholnim zadahom. Kako legenda kaže, i njegova je tadašnja najveća ljubav – Džejn, okončala život od blagodati istog. Uz svemogući i večni alkohol, drugi lek, koji razobličava ljudsku glupost, bio je humor – tako neodoljivo lucidan i gorak…

                            … Gledam ljude koji voze

                                i vidim po tome kako

                                voze svoja kola

                                da niti vole niti su voljeni –

                                niti više mare za seks –

                                sve je zaboravljeno

                                kao neki stari film…

                            … Na sve strane vidim one koji

                                ne žude ni za čim osim

                                za hranom, krovom i odećom,

                                usredsređeni samo na to,

                                bez snova.

                                Ne shvatam zašto ovi ljudi ne iščeznu

                                ne shvatam zašto ovi ljudi ne izdahnu…

                            … Verovatno su već mrtvi

                                pa ipak ne mogu da se naviknem

                                na njihovo postojanje

                                jer toliko ih je mnogo.

                                Svakoga dana, svake noći,

                                sve ih je više –

                                u metrou

                                u zgradama

                                u parkovima.

                                Oni ne osećaju užas

                                što ne vole

                                ili što nisu voljeni.

                                Toliko toliko toliko

                                mojih bližnjih…

                            … Neki ljudi su mladi i ništa više,

                                a neki ljudi su stari i ništa više,

                                a neki ljudi ni stari ni mladi

                                i samo to…

                            … Ono nekoliko drukčijih

                                dovoljno brzo uklanja

                                policija, ili njihove majke,

                                njihova braća, ostali;

                                i oni sami.

                                Sve što ostaje ono je što vidiš.

                                Teško je …

    Kultni autobiografski roman – ,,Bludni sin prati detinjstvo i odrastanje Bukovskog, doseljenika iz rodne Nemačke, u zadahu bede i ekonomske krize, tridesetih godina 20.og veka. Sam naslov romana – Ham on rye predstavljao je parafrazu čuvenog Selindžerovog romana The Catcher in the rye( ’’Lovac u žitu“), gde u bukvalnom prevodu označava ’’sendvič sa šunkom“( kao simbol najjednostavnije hrane u SAD), ali i reč ’’ham“ istovremeno predstavlja i glumca diletanta, koji drami i skreće pažnju na sebe dok je na sceni, a reč ’’rye“ je izraz i za viski, aludirajući na taj način na portret pijanog Bukovskog u mladosti…Groteskni otac koji ’’zaklanja sunce”, usamljenost, banalnost i sivilo svakodnevnice sačinjavali su mizanscen jedne tužne mladosti… U detinjstvu bez radosti povlači se u sebe, emotivno ubijen i nesposoban da ispolji nagomilana osećanja. Njegov otac je bio,,tama što zaklanja sunce, pred njegovim nasiljem sve se totalno gubilo. Bio je sav uši, nos, usta, nisam bio u stanju da mu pogledam u oči. Otuđen od sveta poput Hamsunovih skitnica i antijunaka, pun sirove snage, bunta i stanja koje je on nazivao ,,smrznutost” , Bukowski kao gubitnik kome su uskraćene mnoge mogućnosti koje bi trebale da mu pripadaju kao i svakom drugom mladom čoveku, veoma rano pokušava stvoriti vlastiti kosmos, mesto gde prestaju sve ludosti i zakoni sveta u kojem je rođen i u koji je nevoljno bačen. Nakon niza urnebesnih sukoba s primitivnom i ograničenom sredinom, zakonima rulje i duhom malograđanštine i ispraznog konformizma jednog rigidnog i dvoličnog društva, te definitivnog razlaza s roditeljima, prepun ožiljaka i rezignacije, Henk kreće na čudesnu odiseju s jednog kraja Amerike na drugi, svojim jedinstvenim putem vođen filozofijom  doslednosti u svojim postupcima i isterivanja priče do kraja, bez kompromisa( kao što i njegovi stihovi govore: ako ćeš da počinješ teraj do kraja, u suprotnom, nemoj ni da počinješ) koju će pretočiti u svoj naredni roman – Factotum, drugi deo svoje čudesne životne trilogije… romana koji su obuhvatili celokupan njegov život od rođenja do trenutka kad napokon napušta Matrix, dakle rad u pošti, državnoj službi i posvećue se u potpunosti pisanju, svojoj jedinoj, uz alkohol i Džejn, ljubavi …

… Bio sam smešten u ništavilu. Nisam ni postojao u neku ruku i to sam prihvatao. Posmatrao sam ljude sa distance, kao u pozorištu. Samo, oni su bili na bini, a ja  jedini u publici… Sve u vezi sa mnom bilo je tako bedno, kao i dan u koji sam se rodio. Osim što sam mogao da pijem s vremena na vreme, mada nikad dovoljno. Piće je bila jedina stvar koja je činila da se čovek ne oseća večito zblanut i uzaludan. Sve ostalo je samo kljucalo i kljucalo, rijući sve dublje. I ništa nije budilo interesovanje, ništa…

    Prisećam se prvih dodira sa delima Bukovskog, osećaja radosti i smeha, prepoznavanja i ponovnog susreta sa nekim koga osećate veoma bliskim sebi, a da nikad niste imali priliku da ga sretnete, popričate s njim, popijete i zalijete sve ono što vas tišti, raduje i veže. Stari, dobri, ,,pokvarenjak” Buk i njegove zabeleške… neko tako nepopravljivo iskren, lucidan, kreativan, satiričan… putnik-lutalica koji se nigde ne zaustavlja dugo i ne veže, kotrljajući kamen unutar moderne džungle izobilja za povlaštene, lakmus-papir koji bez pardona razotkriva pritvorne laži, glupe ideale, mrtvilo konformizma, uzaludnost izmišljenih vrednosti licemernog društva… Usamljenik, saputnik kurvi i klošara, kockar, alkos, otpadnik od sistema, buntovnik s razlogom, pisac koji razobličava…

… Ljudi su bili ograničeni i oprezni, svi isti. A ja sam morao da živim sa tim govnarima ceo život, mislio sam. Jebo ih bog, svi su imali svoje čmarove i polne organe i usta i pazuha. Kenjali su i ćaskali i bili tupi kao sopstvena noga. Devojke su dobro izgledale sa distance, sunce je blistalo kroz njihove haljine, njihovu kosu. Ali priđeš li im bliže i čuješ njihovu svest dok im izlazi na usta, dođe ti da iskopaš rupu pod bregom i sakriješ se unutra s mašinkom u ruci…

    Bukovski je svojim brutalnim, sirovim, ciničnim i na momemte vulgarnim stilom, oslobođenim bilo kakve liričnosti i metafore, sa zanosnom dozom humora i jetke ironije satkao jednu jedinstvenu, autobiografsku trilogiju o vlastitom odrastanju, sazrevanju, često trnovitom i nekonvencionalnom životnom putu koji ga je na kraju doveo do književnih voda u poznijim godinama, stvorivši svojevrsni kult oko nega kao andergraund pisca – pod snažnim uticajem jednog Henrija Milera, Alena Ginsberga i uopšte bitničke generacije oslobođene okova tradicionalnog, konformističkog i svega konvencionalnog u svom razbarušenom, buntovnom stilu usmerenom protiv establišmenta i tradicije…  I mada ga većina svrstava u taj kniževni krug američkog andergraunda i bitničke skupine revolucionarnih tendencija, dok se u dubokoj suštini njegovih provokativnih dela mnogo više oseti onaj čudesni individualistički i nehajni duh jednog velikog Hamsuna ili pak Selindžera i njihovih antijunaka – Abela iz romana ,,Krug se zatvara“ ili pak selindžerovskog antijunaka Holdena Kolfilda iz kultnog ,,Lovca u žitu“(The Catcher in the rye“), sam Bukovski kao svoje uzore navodi jednog Dostojevskog, Fantea, Hemingveja i posebno Luja Ferdinanda Selina čiju je mračnu ispovest o propasti moderne civilizacije – ,, Putovanje na kraj noći“ smatrao najboljom napisanom literaturom( uz omiljenog Džona Fantea)… Kako god da bilo, jedno je sigurno – Bukovski staje na stranu običnog, malog čoveka prikazujući ga na ,,ulicama strave i agonije“ kao simpatičnog gubitnika, nekoga siromašnog u materijalnom, ali izuzetno bogatog u duhovnom smislu … na margini ostavljenoj za sve one misleće i neprilagođene pojedince koji su na vreme shvatili čudesna pravila igre gde se svaki rad isplati – ali samo za privilegovane pojedince u čije se džepove i bankovne račune preliva sva zarada i profit, dok svima ostalima preostaje uglavnom ništa … Duhovna beda i stanje mrtvila, bezličnosti mase dati su u delima Bukovskog neodoljivo natopljeni alkoholnim isparenjima i sasvim običnim ludilom, tako lucidno profilisani i ironično obrađeni da se prosto prelivaju poput slapova unutar moderne pozornice apsurda gde na sve strane izbijaju nezadovoljstvo, nasilnost, perverznost i glupost modernog društva zasnovanog na lažima, sili, gramzivosti i perfidnim igrama vladajućih, privilegovanih pojedinaca… Estetika ružnog na neki način je stil kojim bi se mogla imenovati njegova čudesna poetika … britkog, nadasve humorističnog i lucidnog stila pripovedanja – stvarnost ogoljena do tačke bolne neizdrživosti, sve ono nepravedno prećutkivano u delima savremenih pisaca koja uglavnom govore mnogo a ne kažu ništa … barem kad je suština stvarnosti, ma koliko ona ružna i licemerna bila izgleda…

FACTOTUM(1975.)

    Roman Faktotum je nastavak romana Bludni sin. Bukovski ovde priča o periodu svog života kada je izbačen iz kuće i postao skitnica, besciljno lutajući Amerikom, od jedne daleke obale do druge. To je knjiga o belom golji (’’poor white trash“ je termin američkih crnaca za belce koji nemaju kuću). Amerika je zemlja gde stotine hiljada ljudi žive kao skitnice, spavajući na ulici, u prihvatilištima Vojske Spasa ili u jeftinim hotelima i pansionima. Bukovski je tako živeo od svoje 19. do 35. godine. On se očigledno trudio da što manje svog vremena i života pokloni gazdama i besmislenim poslovima koje je morao da obavlja ne bi li preživeo. Kako, jebi ga, može čoveku prijati da ga u pola sedam ujutru probudi budilnik, da skače iz kreveta, oblači se, na silu se najede, sere, piša, pere zube i češlja se, i onda se probija kroz saobraćaj da bi stigao do mesta gde u suštini pravi grdne pare za nekog drugog, i gde još traže da bude zahvalan što mu je pružena prilika za tako nešto?. Otuda njegova ogorčenost američkim stilom života, mada je Bukovski uvek duhovit kada piše o apsurdima svoje egzistencije i sveta koji ga okružuje, svom tom čudesnom američkom spleenu, gomili unesrećenih ljudi jednim bezdušnim sistemom za zaglupljivanje i eksploatisanje većine na račun privilegovane manjine. Ipak, glavna tema romana je njegova velika ljubav Džejn, (u romanu Džen) koju nikada nije zaboravio i posvetio joj neke od svojih najboljih pesama.

… Odbojna mi je bila svaka pomisao da postanem nešto,od toga mi je bila muka.Da se oženim,napravim decu,odlazim nekud na posao svaki božiji dan i vraćam se. Ni u ludilu… Zar je čovek samo zato stvoren: da izdrži sve to i onda umre?… Istina je da nisam bio ambiciozan, ali mora valjda postojati i neko mesto za neambiciozne ljude, mislim neko bolje mesto od onog koje im obično zapadne…

    ,,Faktotum”(sluga za sve poslove, večiti pomoćnik pomoćnika) i ,, Pošta” nastavak su šljakerskog putešestvija i ludila Bukovskog, jedna od onih retkih dela koja vas trajno vežu svojom vitalnošću i neposrednošću, kojima se večno vraćate. Dela koja nikad ne ubiraju plodove književnih nagrada i pljeskanje većine, ali jednostavno ostavljaju bez daha brojne čitaoce i dovode do suza britkim humorom, dosetljivošću i prodorom u bit ljudskih svakodnevnih problema, egzistencijalnih i duboko emotivnih problema koji muče svakoga od nas, te sagledavanjem sveta iz nekog manje uobičajenog, prećutnog ugla, razotkrivajući pri tom svu laž i besmisao nametnutih vrednosti i ljudskih stremljenja, koja to u suštini i nisu. Britka energija naprosto varniči iz svake ogoljene rečenice i urnebesnih dijaloga, zapisa iz podzemlja stvarnosti i margine nepodobnih…

…Ubrzo sam izgubio taj posao, isto kao i mnoge druge. Ali to me nikad nije uzbudilo – osim jednog izuzetka. To je bio najlakši posao koji sam ikad dobio i bilo mi je krivo kad sam ostao bez njega. Za vreme rata sam radio za Crveni krst u San Francisku, vozio sam kamion pun medicinskih sestara, boca i frižidera po okolnim mestima. Skupljali smo krv za ratne potrebe. Kad bismo stigli na odredište, istovario bih stvari za medicinske sestre, i onda sam ostatak dana mogao da šetam, spavam u parku, šta god bilo. Na kraju dana, sestre bi potrpale pune boce u frižidere, a ja bih u najbližem toaletu iscedio ugruške krvi iz gumenih cevi. Obično sam bio trezan, ali zamišljao sam da su ugrušci sitne ribice ili lepe male bube, kako ne bih povratio ručak.
Dobar je bio taj posao za Crveni krst. Čak sam imao zakazan izlazak s jednom od sestara. Ali jednog jutra izabrao sam pogrešan most za izlazak iz grada, pa sam zalutao u sirotinjskom kvartu, s kamionom punim medicinskih sestara, igala i praznih boca. Tipovi iz tog kvarta jedva su čekali da nas sve redom siluju, pa su neke od sestara postale nervozne. Morali smo da se vratimo preko istog mosta i vozimo drugim putem okolo. Pobrkao sam imena tih mesta, i kad smo najzad stigli do crkve gde su nas čekali dobrovoljni davaoci krvi, kasnili smo više od dva sata i petnaest minuta. Travnjak ispred crkve bio je pun besnih davaoca, lekara i crkvenih službenika. Na drugoj strani Atlantika, Hitler je napredovao iz dana u dan. I tako sam, nažalost, izgubio taj posao.

    U romanu Factotum Bukovski nakon odlaska od kuće i raskida sa prošlošću( naslanjajući se na takođe autobiografsku priču o detinjstvu i odrastanju – ,,Bludni sin“), mostova spaljenih prema svetu u kojem zapravo nije istinski ni postojao osim kao nemi posmatrač sa strane i objekat za ispunjavanje unapred određene uloge od strane roditelja i društva, besciljno luta od jedne do druge američke obale, tražeći istinskog sebe i suštinu svoje životne misije, izdržavajući se nizom najbesmislenijih, šljakerskih, sezonskih poslova na dnu društva, nigde ne nalazeći mesta za sebe. Komika i vedrina duha( osnažena jedinstvenim šeretskim duhom pisca u nastajanju i ljubavi prema ženi svog života) kojom nehajno, hamsunovski prolazi kroz sve te ponižavajuće stvari i nezamislive situacije, epizode koje bi slomile i najjače duhove, a koje Buk svojom ,,smrznutošću“ natopljenom alkoholom nestvarno prevazilazi nalazeći i u paklu razloga za urnebesni smeh i radosti, čuvajući pre svega dostojanstvo i onu bit koja ga duhom izdiže iznad sivila neosvešćene gomile( koja je u njegovim delima dekoracija na pozornici apsurda gde sve pršti od parodije, sarkazma, estetike ružnog i erotikom nabijenog) dominiraju svim njegovim delima, pa i ovom brutalnom tragikomedijom…


…Puno nadzornikovo ime bilo je Herman Barns. Herman me dočekao sledeće večeri kod kontrolnog sata, pa sam ukucao svoju karticu. „Pođite za mnom”, rekao je. Odveo me u neku veoma loše osvetljenu prostoriju i predstavio me Jakobu Kristensenu, koji je trebalo da mi bude neposredni šef. Barns je otišao.Ljudi koji su noću radili u zgradi ‘’Tajmsa” bili su uglavnom stari i satrveni. Svi su hodali pogureno, kao da im nešto nije u redu sa stopalima. Svima su nam dali radne mantile. „Dobro”, rekao je Jakob, „uzmite svoju opremu.” Moja oprema su bila metalna kolica sa dve kofe. U jednoj su bila dva portviša za pranje poda, nekoliko krpa i velika kutija deterdženta. U drugoj su bile raznorazne šarene boce, limenke, kutije i još krpa. Očigledno je trebalo da budem čistač. Dobro, jednom sam već bio noćni čistač u San Francisku. Prošvercuješ flašu vina, radiš kao sumanut i, kad svi odu, sediš i gledaš kroz prozor, piješ vino i čekaš zoru. Jedan stari čistač prišao mi je sasvim blizu i dreknuo mi na uvo: „Ovi ljudi su kreteni, kreteni! Glupi su kao kurac! Ne znaju da misle! Boje se pameti! Bolesni su! Kukavice! Ne misle svojom glavom kao ti i ja!” Njegova dreka čula se u čitavoj prostoriji. Bilo mu je oko 65 godina. Ostali su bili još stariji, većina je imala bar sedamdeset i više; žene su činile možda jednu trećinu. Izgleda da su već navikli na njegovo ponašanje. Niko nije delovao uvređeno.


„Muka mi je od njih!” urlao je. „Nemaju muda! Pogledaj ih! Gomila govana!”


„U redu je, Hju”, rekao je Jakob.’’Ponesi svoje stvari gore i baci se na posao.


„Srediću ja tebe, bitango!” dreknuo je na šefa. „Srediću te ovde, pred svima !


„Kreni polako, Hju.”


Hju je besno pokrenuo svoja kolica, malo je falilo da sruši jednu babu.


„Takav ti je on”, rekao mi je Jakob. „Ali je najbolji čistač koga imamo.”


„Sve je u redu”, rekao sam. „Volim kad ima neke akcije.”


Dok sam gurao kolica, Jakob mi je rekao šta treba da radim. Bio sam zadužen za dva sprata. Najvažniji su bili toaleti. Toaleti su uvek na prvom mestu. „Operi lavaboe, klozetske šolje, isprazni korpe za otpatke, sredi ogledala, zameni peškire, napuni posude sa tečnim sapunom, upotrebi što više dezodoransa, i pobrini se da bude dovoljno toalet-papira i papirnih obloga za klozetske daske. I ne zaboravi uloške u ženskom toaletu! Posle toga isprazni korpe u kancelarijama i obriši prašinu sa stolova. Onda uzmi ovu mašinu i uglancaj pod u hodnicima, a kad to završiš…”„Da, gospodine”, rekao sam. Kao i obično, najgori su bili ženski toaleti. Mnoge žene samo su bacale upotrebljene uloške na pod u kabinama, i mada su mi takvi prizori bili poznati, smetali su mi, pogotovo s mamurlukom. Muški klozeti su bili nešto čistiji, ali muškarci ne koriste uloške. Bar sam radio sam. Nisam bio preterano pedantan čistač; često bi u nekom ćošku upadljivo ostala gužvica dlaka ili zgaženi opušak. Nisam ih čistio. Ipak, bio sam savestan sa toalet-papirom i papirnim oblogama za klozetske daske: to sam mogao da shvatim. Nema ništa gore nego kad se pošteno iskenjaš i onda otkriješ da nema toalet-papira. Čak i najodvratnije ljudsko biće na ovom svetu zaslužuje da obriše guzicu. Dešavalo se da ne nađem papir, a odjednom ne bude ni obloga za dasku. Ustaneš i pogledaš na dasku, a obloga ti već upala u šolju. Posle toga imaš nekoliko mogućnosti. Čini mi se da je najbolje da obrišeš dupe gaćama, baciš i njih unutra, pustiš vodu i zapušiš šolju. Sredio sam i ženski i muški toalet, ispraznio korpe za otpatke i obrisao nekoliko stolova. Onda sam se vratio u ženski toalet. U njemu su bile sofe, fotelje i jedan budilnik. Ostalo mi je još četiri sata posla. Navio sam budilnik da me probudi pola sata pre kraja radnog vremena. Izvalio sam se na kauč i zaspao. Probudila me zvonjava budilnika. Protegao sam se, pljusnuo lice hladnom vodom i sišao s mojom opremom u ostavu. Prišao mi je stari Hju. „Dobrodošao u zemlju kretena”, rekao mi je, ovog puta malo mirnije. Ćutao sam. Unutra je bilo mračno i ostalo je samo još deset minuta do kraja radnog vremena. Svukli smo mantile, a naša odeća ispod njih bila je uglavnom isto tako bedna i žalosna. Govorili smo vrlo malo, ili smo šaputali. Meni nije smetala tišina. Bilo je opušteno. Onda mi se Hju bacio na uvo:

 „Vidi ova govna!” dreknuo je. „Vidi ova idiotska govna!”


Udaljio sam se od njega i stao na drugi kraj prostorije.


„Jesi li i ti jedan od njih?” doviknuo mi je. „Jesi li i ti govno?”


„Da, vaša visosti.”


„Možda bi voleo da te šutnem u guzicu!?”


„Samo je prazan prostor između nas”, rekao sam.


Kao stari ratnik, Hju je rešio da premosti taj prostor i jurnuo je, ukočeno preskačući preko poređanih kanti. Pomerio sam se u stranu i on je prošišao pored mene. Okrenuo se, vratio i dočepao me rukama za vrat. Imao je dugačke prste, veoma snažne za takvog starca; osećao sam svaki od njih, čak i palce. Hju je smrdeo kao puna sudopera neopranih sudova. Pokušao sam da ga se oslobodim, ali samo je pojačao stisak. U glavi su mi blesnula crvena, plava i žuta svetla. Nije bilo izbora. Krenuo sam kolenom, najnežnije moguće. Prvi put sam promašio, ali sam drugi put pogodio. Prsti i palci su mu popustili. Hju je pao na pod, držeći se za jaja. Pojavio se Jakob. „Šta se to desilo?”„Rekao mi je da sam govno, a onda me napao.”„Slušajte, Kinaski, ovaj čovek je moj najbolji čistač. To je najbolji čistač koga sam imao u poslednjih petnaest godina. Lakše malo s njim.” Otišao sam do kontrolnog sata, uzeo svoju karticu i otkucao je. Žestoki stari Hju pogledao me sa poda dok sam izlazio: „Ubiću vas, gospodine!”Lepo, pomislio sam, bar je postao pristojan. Ali to me uopšte nije usrećilo…

… Čitati Bukovskog u njegovim najjačim, iskristalisanim izdanjima poput trilogije o kojoj je ovde reč, čitati ga u njegovom punom zamahu kreativnosti i komike, tako pronicljive i sarkastično razarajuće, u trenucima dok mu misli i rečenice ne odlutaju i ne rasplinu se u alkoholnim isparenjima i beskrajnim vrludanjima, predstavlja vrhunsko, nadahnuto zadovoljstvo svakom onom koji svet ne doživljava kao unapred zadatu, gotovu, ultimativnu stvar, skup zakona i matematičkih formula koje nude trajna rešenja i stroga pravila ,,življenja“– jednaka za sve i ograničena dosadom konformističke farsičnosti, već naprotiv, u svemu vidi ono suštinsko, predrasudama neopterećeno stanje jednog farsičnog ustrojstva gde ništa zapravo nije onakvim kakvo se predstavlja već je tu sa pomakom koji ga ogoljava do srži pružajući uvid u suštinu prevare – esenciju na kojoj se zasniva svaka nakaradna vladavina sistema nad neosvešćenim pojedincima u cilju opšte kretenizacije vezane za lakše upravljanje mentalnim robovima i marionetama društva licemera i nafrakanih vladara… u slučaju Bukovskog u romanu – bezličnih i pohlepnih poslodavaca sa njihovim providnim maskama koje padaju pod teretom cinizma kojim ovo delo prosto varniči…

… Biro za zapošljavanje države Florida bio je zgodno mesto. Nije bila takva gužva kao u losanđeleskom birou, koji je uvek bio pun. Došao je red i na mene za malo sreće, ne mnogo ali bar malčice. Istina je da nisam bio ambiciozan, ali moralo je postojati i neko mesto za neambiciozne ljude, mislim neko bolje mesto od onog koje te obično čeka… Prozvali su moje ime. Ispred službenika je bio formular koji sam popunio kad sam došao. Razradio sam svoja radna iskustva na kreativan način. Tako rade profesionalci: izostaviš prethodne slabije plaćene poslove i detaljno opišeš samo one bolje, ne pominjući periode kad si po šest meseci samo pijančio i živeo s nekom ženskom tek puštenom iz ludnice ili lošeg braka. Naravno, pošto su svi moji poslovi bili slabo plaćeni, izostavio sam one najslabije plaćene…

   Smešten među polusvetom, na margini margine Bukovski u svom legendarnom ’’smrznutom“ i raspojasano alkoholičarsko- sarkastičnom stanju  posmatra svet oko sebe skupljajući u duši razdiranoj i razapetoj unutar svega onoga čemu je bio sušta suprotnost samim svojim duhom i bićem, u stalnom raskoraku između želja i mogućnosti, sposobnosti i inteligencije s jedne i neostvarenosti, rezignacije i nihilizma, autodestruktivnosti onih koji vide i mogu dalje od drugih, ali su sputani očajem i gomilom nepremostivih prepreka koje društvo nameće samosvesnim i pobunjenim pojedincima, s druge strane, Bukovski rezignirano odbija svaku pomisao da se uklopi, prilagodi i nađe svoje mesto pod suncem, svoj mir i sreću… A onda ih ipak vremenom pronalazi u svom jedinstvenom otpadničkom ,, utočištu“ – u Los Anđelesu.  ’’L.A. je bio dobro mesto, tu je živela masa bednika. Biće lako izgubiti se među njima“. Tu je godinama živeo od danas do sutra, radeći besmislene poslove, opijajući se do besvesti, okružen polusvetom – kurvama, alkoholičarima, probisvetima i ludacima svih mogućih vrsta…

… Kada sam se vratio u Los Angeles, našao sam jeftin hotel u Hoover streetu, legao u krevet i pio. Pio sam tako neko vreme, tri-četiri dana. Nisam se mogao prisiliti da zavirm u mali oglasnik. Nisam mogao podneti pomisao da sedim pred čovekom za pisaćim stolom i da mu tupim kako tražim posao, kako sam kvalifikovan za taj posao. Istini za volju, grozio sam se života, svega onoga što čovek mora raditi samo zato da bi mogao jesti, spavati i obući se. Stoga sam ležao u krevetu i pio. Dok sam pio, svet je i dalje postojao tamo vani, ali me trenutno nije držao za gušu…

POST OFFICE(1971.)

… Every route had its traps and only the regular carriers knewof them. Each day it was another god damned thing, and youwere always ready for a rape, murder, dogs, or insanity of somesort. The regulars wouldn’t tell you their little secrets. That wasthe only advantage they had—except knowing their case byheart. It was gung ho for a new man, especially one who drankall night, went to bed at 2 a.m., rose at 4:30 a.m. after screwingand singing all night long, and, almost, getting away with it.One day I was out on the street and the route was going well,though it was a new one, and I thought, Jesus Christ, maybe forthe first time in two years I’ll be able to eat lunch.I had a terrible hangover, but still all went well until I cameto this handful of mail addressed to a church. The address hadno street number, just the name of the church, and the boulevardit faced. I walked, hungover, up the steps. I couldn’t find a mail-box in there and no people in there. Some candles burning. Littlebowls to dip your fingers in. And the empty pulpit looking at me,and all the statues, pale red and blue and yellow, the transomsshut, a stinking hot morning.Oh Jesus Christ, I thought.And walked out.I went around to the side of the church and found a stairwaygoing down. I went in through an open door. Do you know whatI saw? A row of toilets. And showers. But it was dark. All thelights were out. How in hell can they expect a man to find a mail-box in the dark? Then I saw the light switch. I threw the thingand the lights in the church went on, inside and out. I walkedinto the next room and there were priests’ robes spread out on atable. There was a bottle of wine.For Christ’s sake, I thought, who in hell but me would everget caught in a scene like this?I picked up the bottle of wine, had a good drag, left the letterson the robes, and walked back to the showers and toilets. I turnedoff the lights and took a shit in the dark and smoked a cigarette.I thought about taking a shower but I could see the headlines:MAILMAN CAUGHT DRINKING THE BLOOD OF GOD ANDTAKING A SHOWER, NAKED, IN ROMAN CATHOLIC CHURCH …

   Urnebesna životna priča Čarlsa Bukovskog o njegovih paklenih, grotesknih, apsurdnih i otrežnjavajućih dvanaest godina(period 1958.-1970.) provedenih kao službenik pošte Amerike, nakon kojih sledi njegov radikalni rez, definitivna životna odluka buđenja iz noćne more beskonačnog kruga uzaludnog rintanja, obavljanja mase najbesmislenijih poslova i uživanja u mamurlucima alkoholnih isparenja po barovima Amerike – na kraju noći, izdizanja sa dna jednog marginalnog antisveta ljudi gurnutih cinizmom i nebrigom na socijalno smetlište društva natopljenog alkoholom i beznađem, kada dobri stari Buk odlučuje da se u potpunosti posveti onome u čemu je bio i ostao nenadmašan – pisanju, i da napokon, nakon bezbroj objavljenih i odbačenih članaka, pesama i kratkih priča po raznim andergraund časopisima Los Anđelesa napiše svoj prvi roman – Post office(1971.) počinje gotovo opipljivim, jetkim sarkazmom u kojem sagledavamo opis savršenog šrafa sistema, idealnog službenika pošte Amerike i čitamo sav besmisao krutih pravila jednog bezdušnog sistema, nakon kojih sledi uvodni krešendo u opisu lika samog Henrija Kinaskog(piščevog čuvenog alter ega) kao ‘’idealnog službenika” te iste pošte, tačnije njegovu suštu, parodičnu suprotnost svemu, njegovu abelovsko-hamsunovsku, holdenkolfidovsko-selindžerovsku nebrigu i nehajnost za sve jebene propise koji od čoveka prave poslušnika sistema i morona… Ovo jedinstveno delo američke i svetske književnosti, urnebesnu i jetku parodiju sveta dovedenog do apsurda i surovog zadovoljavanja forme koje čoveka svodi na aparat, robota za iskorištavanje i obavljanje određenje funkcije unutar dobro osmišljenog sistema ukidanja ljudskog dostojanstva, tako surovog i dehumanizovanog da se teško da rečima opisati, otvara sledeća rečenica: ‘’Počelo je kao greška”, da bi nakon beskrajno humoristične i satirične priče o Henriju Kinaskom, ‘’idealnom” službeniku pošte, na nekoliko desetina stranica, čoveku- šrafu koji se ne uklapa u sistem i koji kao poštar prolazi kroz niz najneverovatnijih, više nego humorističnih i apsurdnih situacija, na kraju odlazeći svojim putem, neokrnjen jednom bezdušnom mašinerijom za ceđenje životnih sokova i energije čoveka( u cilju maksimalnog iskorištenja uz minimalnu novčanu nadoknadu), dok roman završava sledećim redovima nepopravljivog šereta i nepokornog, nezavisnog duha jednog jedinstvenog umetnika:’’ Ujutro je bilo jutro i još sam bio živ. Možda napišem roman, pomislio sam. A onda sam to i uradio”…   

It began as a mistake…

    Pošta predstavlja jedan od prvih čistih tekstova prljavog realizma  Bukovskog, estetiku ružnog koja nabacuje na platno neispolirane realnosti čiste boje života bez ikakvog mešanja sa bilo kakvim primesama lepog.  Roman predstavlja ispovest čoveka sa margine društva prosto natopljenusarkazmom. Napisan za samo nekoliko nedelja, jednostavnim i ekonomičnim stilom, u pitanju je dinamično, brutalno i komično delo, neobično gusto strukturisano, nabijeno prejakom dozom ironije i ogoljenih emocija unutar kojih radnja podrhtava od cinizma i rušilačke energije jetkog humora. U ovom romanu Bukovskiopisuje, a možda, između ostalih, i stvara onu neonsku Ameriku, Zapadnu obalu u kojoj smo svi, na nekom fantazmagoričnom nivou,  živeli kroz popkulturne znakove. Bukovski nabacuje boje na platno bez ikakve potrebe za suptilnošću i nijansiranjem tonova – sve je brutalnošću i iskrenošću dovedeno do apsurda – život je nemilosrdno ogoljen i osvetljen iznutra u svoj svojoj nakaradnosti, dvoličnosti, lažnom sjaju i nepodnošljivoj ružnoći detalja, onakav kakav se prećutkuje dok usrana šminka defilira na putu ka sladostrašću licemernih, pohlepnih i zlih, upravo onih koji u svim strukturama dominiraju i gaze, poput poštara Kinaskog, sve i svakoga pre sobom. Kroz prikaz borbe za opstanak neprilagođenog i samosvesnog pojedinca unutar kandži birokratizovanog društva Bukovski pruža suptilnu, ironičnu analizu jednog društva natopljenu urnebesno – ciničnim i duhovitim opaskama simpatičnog gubitnika…

… In the morning it was morning and I was still alive. Maybe I’ll write a novel, I thought. And then I did.

… Nikada nisam bio usamljen. Bio sam po iznajmljenim sobama – i osećao sam da želim da se ubijem. Osećao sam se depresivno. Osećao sam se odvratno – odvratno iznad svega – ali nikada nisam osetio da bi neka druga osoba mogla da uđe u sobu i izleči me od toga što me muči… ili možda više ljudi. Ne. Drugim rečima, usamljenost je nešto što me nikada nije brinulo jer sam uvek gajio neku čudnu naklonjenost ka samoći. Na žurkama, ili na stadionu prepunom ljudi koji se raduju zbog nečega – e onda mogu da se osetim usamljenim. Citiraću Ibzena: “Najjači ljudi su najusamljeniji.” Nikada nisam pomislio: “Pa, doći će neka prelepa plavuša i dudlaće mi kitu, lizaće mi jaja i ja ću se osećati dobro.” Ne, to ne pomaže. Znaš one tipične ljude, “Hej, petak je uveče, šta ćeš da radiš? Samo ćeš da sediš tu?” Pa da. Zato što nema ničega napolju. To je glupost. Glupi ljudi se muvaju okolo s glupim ljudima. Pusti ih neka se međusobno zaglupljuju. Nikada se nisam opterećivao time da mi se desi nešto kad izađem uveče. Krio sam se u barovima zato što nisam želeo da se krijem u fabrikama.Izvinjavam se milionima, ali ja nikada nisam bio usamljen. Ja volim sebe. Ja sam najbolja forma zabave koju mogu da imam. Hajde da pijemo još vina…

    Dugogodišnje druženje i upoznavanje sa Henkom pretvorilo se, u mom slučaju, u jedno trajno prijateljstvo, relaksirajući put ka samom sebi, shvatanjima života i ljubavi prema pisanoj reči, neizbrisivim tragovima titraja duše i srca. Bio je to dug i trnovit put traganja i pronalaženja, putovanja na kraj noći, tamo gde sviće zora smirenja i pravih, istinskih vrednosti koje vam niko nikad ne može oduzeti, bez obzira na sve zamke koje vas lažnim osmesima i darovima privlače ka propasti.

… Šta sam radio pre svoje 35. godine, kada sam počeo da pišem poeziju? Umirao, dragi moj, umirao. Na neki način sam to i voleo. Počeo sam sa kratkim pričama, gledajući po malim sobama, širom ove zemlje i pijući previše jeftinog vina, slao te stvari časopisima i, kad bi mi ih vratili, cepao sam ih. Samo sam pisao te priče i pio koliko god sam mogao…

By Dragan Chinasky Uzelac, novembar 2019.

Mislite na druge, podelite ovaj tekst
Gledište

Gledište

Gledište je kulturni portal, mesto gde se promoviše pisana reč i podstiče kreativno razmišljanje.

Ostavite komentar